Nakon nedavne tragedije spejs-šatla “Kolumbija” (januar 2003), korisno je prisetiti se okolnosti koje su pratile rasvetljavanje uzroka prethodne svemirske tragedije – katastrofe “Čelendžera” koji je eksplodirao neposredno po poletanju, 28. januara 1986. godine. I tada je sedam ljudi stradalo, šest profesionalnih astronauta i jedna učiteljica. Američka Nacionalna svemirska agencija (NASA) je i tada bila potresom izbačena iz svog “dogmatskog dremeža”. Formirana je komisija za ispitivanje uzroka nesreće najskupljeg prevoznog sredstva na planeti, na čijem je čelu bio američki državni sekretar, Vilijem Rodžers, sa ciljem da utvrdi uzroke ove nesreće. Rodžersova komisija bila je sastavljena od političara, astronauta, aktivnih i penzionisanih vojnih lica, birokrata i – jednog naučnika. Da se radilo o nekom proizvoljnom naučniku, verovatno bi se stvar tu i završila, a rad komisije bi bio sasvim bezuspešan; s obzirom na okolnosti (o kojim ćemo kasnije reći ponešto detaljnije), mi zapravo nikada ne bismo saznali prave uzroke katastrofe. Medjutim, taj usamljeni naučni um postavljen naspram birokratskog utvrđenja nije bio tek bilo koji naučnik, već Ričard Filips Fejnmen, i tu prava priča počinje.

U doba katastrofe “Čelendžera”, Fejnmen imao je 68 godina i iza sebe već sve naučne počasti koje jedan teorijski fizičar može steći, uključujući Nobelovu nagradu koju je 1965. godine podelio sa Džulijanom Švingerom i Sin-Itiro Tomonagom za razvitak kvantne elektrodinamike, teorije koja u potpunosti objašnjava sve fenomene vezane za svetlost i elektromagnetizam. Preciznost kvantne elektrodinamike je već legendarna; ona predviđa magnetni moment elektrona sa preciznošću analognom onoj kada bi se udaljenost između Pariza i Njujorka mogla izmeriti do desetog dela debljine vlasi kose. Sem toga, Fejnmen je dao nemerljive doprinose drugim oblastima nauke, i danas se sa pravom smatra začetnikom dve nove i izuzetno perspektivne fizičke discipline: nanotehnologije i kvantnog računanja. Međutim, ono što je još važnije od čisto akademskih postignuća, bile su Fejnmenova ogromna originalnost, kao i veština za komunikaciju sa najrazličitijim vrstama ljudi, od studenata, preko žena (do veoma poznih godina pratila ga je fama velikog zavodnika!), do političara najvišeg ranga. Njegova predavanja sa Kalteha, objavljenja 1963, i dan-danas su (iako je proteklo punih 40 godina!) najuspešniji i najpopularniji udžbenik opšte fizike ikada napisan, kome se generacije studenata uvek iznova vraćaju. Njegove popularne knjige, kao što je “QED – neobična teorija materije i svetlosti”, ili zbirka viceva i anegdota “Mora da se šalite, gospodine Fejnmen!” spadaju među najtiražnija dela koja je ikada napisao ijedan naučnik. Ta sposobnost da izloži veoma teške probleme i teorije na osvežavajuće jednostavan i pristupačan način i fascinira publiku i svoju okolinu nije se, međutim, ograničavala na apstraktne naučne teme, već je imala i značajnu primenu u javnom i političkom životu. Fejnmenov glas bio je uticajan u američkoj javnosti u povodu tako raznolikih pitanja kao što je eksperimentisanje nad životinjama u biologiji i medicini (zbog žestokog protivljenja ovoj praksi, Fejnmen je demonstrativno istupio iz Američke akademije nauka!), do pitanja nuklearnog razoružanja, kao i visine akademskih zahteva na koledžima i univerzitetima. To što su američki univerziteti u prirodnim naukama zadržali apsolutni primat uprkos velikom opadanju javne i društvene podrške tokom poslednje tri decenije, umnogome je zasluga i nasleđe Ričarda Fejnmena. Sa druge strane, upravo toj medijskoj i političkoj “vidljivosti” Fejnmen je imao da zahvali to što se potkraj karijere našao u neposrednom kontaktu sa novim i teškim izazovom: Rodžersovom komisijom za utvrđivanje uzroka katastrofe “Čelendžera”.

Priča o Fejnmenovom razrešenju misterije uzroka nesreće šatla ima još jednu komponentu koju nikako ne bi trebalo ispustiti iz vida: njegovu tešku bolest. U doba kada je pozvan da uzme učešća u radu Rodžersove komisije, Fejnmen je već bio čovek na samrti, koji je to znao (i često se šalio sa tim!). Abdominalni karcinom veoma retke i neizlečive vrste je činio da Fejnmen, između ostalog, zbog jakih bolova nije bio u stanju da sedi na stolici sa naslonom. Nakon zaključenja istrage, kojoj je toliko doprineo, veliki naučnik se vratio u Kaliforniju da umre nakon desetak meseci (15. februara 1988. godine).

Razotkrivanje misterije nesreće šatla bilo je, međutim, znatno više od nekog naučnog ili inženjerskog problema. Bilo je to lutanje po birokratskim lavirintima punim političkih prepreka i dobro skrivenog »prljavog veša«. Fejnmen je odmah shvatio da pravi cilj Rodžerskove komisije nije (ili nije samo) da otkrije uzroke nesreće, već pre da opravda ogromnu administraciju i gigantske troškove NASA-e. U toj igri on, naravno, nije želeo da učestvuje, što su možda prevideli čak i oni koji su ga za mesto u komisiji i predložili. Stoga se on od prvog dana rada komisije bacio na posao svom snagom koje mu je zdravlje dozvoljavalo. Tokom više meseci leteo je avionom praktično svake nedelje, obišavši sve NASA-ine institute, poligone za testiranje i druge instalacije, razgovarajući pri tom sa stotinama ljudi. Za razliku od drugih članova Komisije koji su se zadovoljavali ugodnim ćaskanjem sa visokim administratorima i funkcionerima agencije na svečanim ručkovima i banketima, Fejnmen je naročito često bio viđan sa inženjerima, tehničarima i drugim radnicima u fabrikama, na samim poligonima i lansirnim mestima, ljudima koji su zaista obavljali konkretan posao, pregledali, punili gorivom, popravljali rakete i šatlove. I od njih je zbilja dobio dragocene informacije. Jedan od tehničara koji su bili zaduženi za pregled raketnih motora po povratku svake misije na Zemlju mu je predao kopije nekoliko predstavki koje je uputio svojim pretpostavljenim sa ozbiljnim primedbama na račun procedura koje se koriste u tom poslu i koje su, po njegovom mišljenju, mogle lako prouzrokovati kvar na motorima na nekom od narednih letova. Ni na jedan od ovih dopisa administratori nisu čak ni odgovorili, a kamoli preduzeli nekakve mere. Od drugog radnika na lansirnog rampi, Fejnmen je dobio praktično – i kako se pokazalo ključno – obaveštenje o velikoj hladnoći koja je (sasvim izuzetno za kosmodrom Kejp Kenedi, koji se nalazi na Floridi) vladala par dana uoči tog sudbonosnog lansiranja u januaru 1986. godine.

Što se tiče samog uzroka tragedije, ono što se na televizijskim snimcima poslednjih sekundi leta “Čelendžera” moglo jasno razabrati jeste da je do eksplozije došlo u jednom od “bustera” – raketa na čvrsto gorivo koje pomažu šatlu da uzleti, a koje se posle odbacuju i zamenjuju za svaki sledeći let. Sad, “busteri” su svojevrsno remek-delo raketne tehnologije: njihova efikasnost je u ogromnom nesrazmeri sa jednostavnošću i jeftinoćom njihove izrade. Fejnmenu je bilo od početka jasno da kod “bustera” jednostavno nema mnogo toga da se pokvari! Samo telo “bustera” sačinjeno je od metalnih cilindara koji su spojeni bez zakivaka i šrafova, već specifičnim kružnim “štipaljkama,” sličnim spajalicama za papir, koje se čvrsto drže kružnim prstenovima od gume, nazvanim, prema njihovom obliku, O-prstenovi. Zadatak O-prstenova (i nešto što ih čini superiornijim u odnosu na šrafove ili zakivke) jeste da savršeno elastično odgovaraju na sva moguća naprezanja ili deformacije u par minuta leta šatla kroz atmosferu. Naime, mora se po svaku cenu sprečiti da atmosferski vazduh dospe u kontakt sa čvrstim gorivom koje ispunjava čitavo telo rakete-“bustera”, jer tada može doći do eksplozije. Sa druge strane, deformacije i naprezanja menjaju pomalo oblik “bustera” tokom leta, a sistem sa štipaljkama i gumenim O-prstenovima se pokazao najprilagodljiviji za održavanje hermetičnosti u takvim uslovima. Naravno, da bi se taj uslov zadovoljio, neophodno je da guma bude visoko elastična u svim prilikama. Fejnmen je, sa pravom detektivskom intuicijom, naslutio da upravo u tome leži ključ zagonetke; kada je shvatio da je šatl nekoliko dana stajao na lansirnoj rampi pre lansiranja, po abnormalno hladnom vremenu u januaru te godine, kockice su počele da se slažu u njegovoj glavi.

Međutim, iz pomenutih političko-birokratskih razloga, Fejnmen je vrlo oprezno prilazio objavljivanju svojih nalaza. Gotovo ni sa jednim drugim članom Komisije nije razgovarao o svojim ispitivanjima i slutnjama. Konačno, odlučio se da o celoj stvari progovori tek na završnom sastanku Komisije, za koji je unapred znao da će biti direktno prenošen na nacionalnoj televiziji, te da ga se neće moći naknadno menjati. U već legendarnom direktnom prenosu, Fejnmen je izveo svoj slavni eksperiment sa čašom ledene vode i delićem gume O-prstena: držeći gumu nekoliko minuta u kontaktu sa vodom na tački mržnjenja, on je postigao da njena elastičnosti dovoljno opadne da se mogla lagano raskinuti čak i Fejnmenovim nejakim rukama. Ova spektakularna demonstracija razotkrila je konačni uzrok tragedije šatla, a Fejnmen je potom i objasnio krajnji uzrok: ljudski nemar. Naime, dobavljači O-prstena, jedna od velikih industrijskih korporacija, vršila je testiranje elastičnosti gume u jako velikom rasponu temperatura: od oko 10 do preko 1000 stepeni celzijusa. Ni dobavljaču, ni – što je mnogo značajnije – kupcu, tj. NASA-i, nije palo na pamet da uoči i ispravi “mali propust” u tehničkoj dokumentaciji: odsustvo ikakvih podataka o svojstvima gume na temperaturi ispod 10 stepeni. Kao posledica toga, nesreća se pre ili kasnije morala odigrati, kada bi, zbog hladnoće pred lansiranje elastičnost popustila, i u jednom trenutku guma ne bi bila u stanju da dovoljno brzo promeni oblik pri naprezanju, te bi malo vazduha prodrlo kroz štipaljku u unutrašnjost “bustera”. To bi rezultiralo eksplozijom. Kada se to doista desilo, januara 1986. godine, izgubljeni su ljudski životi, kao i desetine milijardi dolara.

Zatim, odbacivši oficijelni izveštaj Rodžersove komisije, Fejnmen je zapisao svoj votum separatum u vidu tzv. “Manjinskog izveštaja” koji je naknadno pridodat zvaničnom izveštaju i drugim dokumentima koje je donela komisija. U tom izvrsnom tekstu, u najboljem fejnmenovskom maniru se opisuju zgode i nezgode na koje je veliki fizičar nailazio tokom istrage, a posebno neshvatljiva birokratska nepreciznost i žongliranje sa brojevima koje je pre ili kasnije moralo dovesti do kobnih posledica. Jedan jedini primer je sasvim dovoljno ilustrativan i nije mu potreban ikakav komentar: verovatnoća otkazivanja jedne od raketa (“bustera”) na čvrsto gorivo koje pomažu uzdizanju šatla (i čiji su O-prstenovi bili uzrok tragedije “Čelendžera”), bila je u dokumentaciji NASA-e navedena kao 1 u 50 hiljada. Na osnovu kakvih li su opita i proba načinjene ove procene, upitao se Fejnmen. Čak i studenti prvih godina na prirodnonaučnim ili tehničkim fakultetima znaju da je matematički nemoguće dobiti ovakve rezultate osim ukoliko niste učinili više stotina hiljada testiranja (za šta bi, verovatno, bilo potrebno barem par milenijuma)!? Umesto egzaktne naučne metodologije, tu se, izgleda, radilo o procenama “odoka” karakterističnim za kvazi-nauke i politikantstvo, obojenim snažnim propagandnim bojama.

Sem toga, Fejnmen je u Manjinskom izveštaju nabrojao još neke skandalozne okolnosti koje, mada ne tajna, ipak nisu bile široko poznate javnosti: NASA je, recimo, koristila zastarele kompjutere u šatlu, koji nisu posedovali dovoljno sopstvenog memorijskog prostora da sadrže sve podatke i softver vezan za poletanje, samu misiju, i sletanje, pa su astronauti morali da četiri puta tokom misije manuelno zamenjuju trake, brišu postojeći sadržaj memorije i učitavaju novi sa traka!?

Razmišljajući naknadno o svemu tome, teško je oteti se utisku da je zbilja izuzetno srećna okolnost bilo to što je Fejnmen u jednoj ličnosti sjedinjavao kako vrhunske naučne kvalitete neophodne za razrešenje misterije, već i vrhunske individualne moralne kvalitete, a pre svega svest o istini kao nečemu što nije podložno pregovorima, politici, ili toliko zloupotrebljavanom “sudu javnosti” (ili “naroda”). Videćemo da li će ličnosti zadužene za istraživanje uzroka nesreće “Kolumbije” imati istu intelektualnu i ljudsku hrabrost. Reči kojima je Fejnmen završio svoj Manjinski izveštaj, ostaju upamćene kao velika duhovna i etička pouka čiji značaj uveliko prevazilazi samu istragu i nesreću koja joj je bila povod:

“Ako želite uspešnu tehnologiju, stvarnost mora imati prednost nad odnosima sa javnošću, jer se Priroda ne da obmanjivati.”

(maj 2003.)