Uz ljubaznu dozvolu preuzeto iz časopisa:
EKONOMIST: http://www.ekonomist.co.yu/

NASA-ina sonda Stardust uletela je 2. januara u oblak prašine i gasa koji obavija kometu Wild 2 i prikupila uzorke koji će, ako sve bude kako treba, za 2 godine biti dopremljeni na Zemlju radi detaljne analize. Prilikom prolaska pored jezgra komete, navigaciona kamera sa sonde zabeležila je prizor koji je iznenadio astronome.

Šibana prašinom iz kometine atmosfere, sonda Stardust proletela je na svega 236 kilometara od ledenog jezgra. Malo je nedostajalo da sonda obori rekord u blizini preleta koji je postavila ESA-ina sonda Giotto, koja se 1992. godine našla na 200 kilometara od jezgra Grigg-Skjellerup-ovog kometa. Tokom prilaza kometi Wild 2, navigaciona kamera sa Stardust-a je na svakih 10 sekundi pravila po jedan snimak tamnog jezgra komete. Slike, koje su trebale da posluže samo za utvrđivanje kursa, ostavile su naučnike bez daha. Naime, umesto “čađave, ledene grudve” prikazao se svet iznenađujuće lepote. U srcu svake komete nalazi se jezgro sačinjeno od prašine i leda. Jezgro delovanjem Sunca postepeno isparava, pri čemu nastaje spektakularni rep. Ovakva jezgra se teško vide zbog toga što je većina crnja od uglja, pa reflektuje suviše malo svetla za kamere. Uz to, skrivena su duboko unutar oblaka isparavajućeg gasa i prašine, koji se zove glava komete ili “koma”. Stardust je zaronio u komu komete Wild 2, što mu je omogućilo razgledanje jezgra sa male udaljenosti. Preleti Halley-eve (sonda Giotto) i Borrelly-jeve (sonda Deep Space 1) komete pokazali su grudvasta jezgra bez interesantnih detalja na površini. Sunce je ove komete zagrevalo mnogo hiljada godina, te su sa površine uklonjene sve osobenosti. Sa kometom Wild 2 situacija je, međutim, sasvim drugačija. Naučnici su bili zapanjeni izgledom površine jezgra. Kometa je relativno skoro stigla u unutrašnji Sunčev sistem, te njen materijal verovatno nije značajnije promenjen zagrevanjem Sunčevim zrakama. Pre nego što je odbačena u bližu orbitu 1974. godine dejstvom Jupiterove gravitacije, kometa Wild je uglavnom nepromenjena provela nekoliko milijardi godina u hladnoći dubokog svemira. Kometa Wild 2 obišla je do sada Sunce svega pet puta, te je Sunčeva toplota tek počela da isparava njenu površinu. Slike dobijene sa Stardust-a prikazuju jezgro prečnika oko 5 kilometara koje je, za razliku od većine jezgara drugih kometa, sferično. Naučnici su do sada izbrojali pet mlazova odlazećeg materijala oko oboda jezgra. Na površini se mogu uočiti strukture koje izgledaju kao krateri, ali nemaju proporcije karakteristične za kratere nastale udarom nekog tela. Naučnici smatraju da su krateri verovatno posledica gubitka materijala. Dalje se mogu uočiti stene, bolje rečeno gromade maltene veličine kuće, zatim litice visoke 100 metara i čudni tereni koji ne liče ni našta do sada viđeno. Nijedna ovakva pojava ne može se pronaći na slikama jezgra Halley-eve komete. Naučnici pretpostavljaju da je kora jezgra komete prilično čvrsta i da se verovatno radi o smeši zrnastog čvrstog materijala slepljenog smrznutom vodom, ugljen monoksidom i metanolom. Izvesno je da bi na površinu jezgra mogao da sleti neki lender sa astronautom i da bi ovaj bez straha od mogućeg propadanja mogao da se kreće terenom. Pošto kometina gravitacija iznosi samo 0,0001g, astronaut bi morao da povede računa da se pri skokovima ne odbacuje suviše snažno od površine, kako ne bi odleteo sa komete. Možda je prerano da se tvrdi kako je kometa Wild 2 veoma neobična, jer u Sunčevom sistemu postoje milijarde kometa, a ljudi su do sada bacili pogled izbliza samo na tri.

Zrna prašine

Osnovni naučni cilj misije Stardust bio je sakupljanje uzoraka iz kometine kome radi dopremanja na Zemlju na analizu. Uz to, na putu ka kometi prikupljani su i uzorci međuzvezdane prašine. U laboratorijama na Zemlji uzorci će biti podvrgnuti detaljnim ispitivanjima mineraloških i hemijskih osobina, mogućih biogenskih osobina i određivanju elementarnog i izotopskog sastava. Komete su neka vrsta zamrznutih vremenskih kapsula iz doba formiranja Sunčevog sistema. Krećući se u hladnom, spoljnom Sunčevom sistemu, ove ledene grudve nisu pretrpele mnogo promena kao daleko dinamičnije planete. Neke činjenice ukazuju da su komete igrale važnu ulogu u pojavi života na Zemlji. Mlada Zemlja konstantno je bombardovana mnogo miliona godina ledenim kometama, što je sigurno donelo dosta vode u okeane. Još važnije, komete sadrže složena ugljenična jedinjenja, koja su mogla da posluže kao građevinski blokovi za pojavu života. U međuzvezdanim oblacima naučnici su identifikovali oko 60 jedinjenja, od čega tri četvrtine spada u organska jedinjenja (“organsko” znači da je jedinjenje zasnovano na ugljeniku, ali ne i da je neophodno biološkog porekla). Postoje dokazi da se međuzvezdani molekuli nalaze i u kometama. Sa druge strane, silikati koji se nalaze u kometama, nađeni su i u međuzvezdanim oblacima. Pitanja načina na koji su elementi neophodni za život ušli u Sunčev sistem, načina na koji su transformisani procesima koji se ovde dešavaju, načina raspodele između planetarnih tela i molekulskog i mineraloškog karaktera koji su tokom istorije poprimili, su ključna pitanja za egzobiologiju (grana biologije koja ispituje mogućnost postojanja vanzemaljskog života i uticaje vanzemaljske sredine na živi svet na Zemlji). Konačno, otkriće iridijuma u stenama koje pripadaju geološkoj eri koja je označila kraj vladavine dinosurusa pre 65 miliona godina, zajedno sa nekim drugim dokazima, ukazuje na mogućnost da je sudar tela veličine asteroida sa Zemljom odgovoran za nestanak ovih džinovskih stvorenja. Pronalaženje iridijuma u materijalu uzetom iz kome komete, bilo bi od neprocenjive važnosti za rešavanje nedoumice oko toga da li se radilo o asteroidu ili kometi.

Stardust nije prva svemirska letelica koja je posetila neku kometu, međutim radi se o prvoj letelici koja je uzela uzorke i koja će pokušati da ih isporuči na Zemlju. Za bezbedno prikupljanje čestica prašine, naučnici Stardust misije upotrebili su supstancu izvanrednih osobina, nazvanu aerogel. Radi se o silikatnoj čvrstoj supstanci sa poroznom, sunđerastom strukturom u kojoj oko 99 procenata zapremine zauzima prazan prostor. Radi se o najlakšem poznatom čvrstom materijalu, gotovo idealnom za hvatanje čestica velike brzine. Sa aerogelnim kolektorima u prošlosti je bilo opremljeno osam spejs šatl misija. Dok je Stardust leteo kroz komu komete, o kolektor su udarale čestice sa brzinom čak 6 puta većom od brzine metka ispaljenog iz neke jače puške. Čestice su u aerogelu usporene i meko uhvaćene, bez veće promene oblika ili hemijskog sastava. Očekuje se da će uhvaćene čestice imati dimenzije uglavnom u opsegu od 1 do 100 mikrona (milionitih delova metra). Tim naučnika Stardust misije očekuje veoma složene uzorke, te će svaka čestica po prispeću na Zemlju biti podvrgnuta dugotrajnim ispitivanjima. Za prikupljanje čestica prašine iz kome komete upotrebljena je samo jedna strana kolektora. Druga strana poslužila je za sakupljanje uzoraka međuzvezdane prašine na putu ka kometi.

Povratak

Kolektor je do sada verovatno već uvučen u kapsulu, koja će se, ako sve prođe kako treba, u januaru 2006. odvojiti od matične sonde i pomoću padobrana spustiti na Zemlju u bazu Američke avijacije u Juti. Uzorci komete biće prvi materijal iz dubokog svemira – uzet dalje od Meseca – dopremljen nekom letelicom na Zemlju. Kapsula će biti hitno prebačena u laboratoriju za čuvanje planetarnog materijala pri Džonsonovom svemirskom centru u Hjustonu. Radi se o specijalnoj ustanovi za čišćenje korisnog tereta svemirskih letelica i čuvanje uzoraka koji se dopremaju sa svemirskih misija. Tu se čuvaju uzorci sa Mesečevih Apolo misija, Antarktički meteoriti, kosmička prašina, uzorci Sunčevih čestica koje je prikupila misija Genesis, kao i delovi opreme koji su bili izloženi svemiru. Laboratorija se sastoji od brojnih prostorija različitog stepena čistoće. Tako npr. prostorija namenjena uzorcima sa Stardust-a pripada klasi 100. Ovo znači da se u svakoj kubnoj stopi (0,028 metara kubnih ili 28 litara) vazduha u prostoriji nalazi manje od 100 čestica sa prečnikom većim od 0,5 mikrona. Ovde će kapsula biti otvorena, a uzorci kometine i međuzvezdane prašine izvučeni iz aerogela i preliminarno okarakterisani, kako bi bili dostupni naučnicima za ispitivanje. SAD su potpisnik dokumenta Ujedinjenih nacija poznatog kao “Sporazum o spoljašnjem svemiru”, čiji jedan deo zahteva da istraživanje Meseca i drugih nebeskih tela bude sprovođeno “na takav način da se izbegne štetna kontaminacija, kao i štetne promene sredine na Zemlji kao posledica uvođenja materije nezemaljskog porekla”. Za komete se veruje da su napravljene od materijala koji se nije promenio još od vremena formiranja Sunčevog sistema, pre nekih 4,6 milijardi godina. Ovo navodi na zaključak da se na kometama nisu ni javili evolucioni procesi koji bi vodili pojavi života. Ne postoji naučni razlog za verovanje da bi bakterije ili virusi ili neka druga forma života mogla da postoji na ovim svemirskim putnicima. Jedan od ciljeva misije Stardust je upravo ispitivanje mogućnosti postojanja hemijskih građevinskih blokova života na kometama. U slučaju da se ovakve supstance i pronađu, komete ne predstavljaju sredine pogodne za javljanje procesa koji bi mogli dovesti do pojave i najjednostavnijeg jednoćelijskog organskog života. Sve čestice komete koje je Stardust prikupio su u jednom momentu bile zagrejane do izuzetno visokih temperatura usled velike udarne brzine o aerogelni kolektor. Prema proračunu, radi se o temperaturama i do 1000 stepeni celzijusa. Na tako visokim temperaturama, kolektorski materijal se topi i zatvara uhvaćenu česticu u minijaturnu silikatnu kapsulu. Pored toga, visoke temperature same po sebi deluju sterilišuće. Čestice iz svemira, uključujući i materijal sa kometa, padaju na površinu Zemlje u količini od prosečno 40.000 tona godišnje, a za neke od ovih materijala veruje se da preživljavaju ulazak u atmosferu bez jačeg zagrevanja.