Drugi svetovi
1,5% rešenje

U proteklih deset godina otkriveno je više od 130 vansolarnih planeta. Skoro sve su pronađene korišćenjem metode merenja malih promena radijalne brzine posmatrane zvezde. U ovom tekstu, astronom Alan Boss se priseća prvih otkrića.

1991. godine Michel Mayor i Antoine Duquennoy su objavili pregled binarnih zvezda u našem komšiluku. Pronašli su sve parove koje su mogli, ali je ostalo još nekih 200 zvezda klase G koje su bile usamljene. Kasnije je Michel Mayor, zajedno sa Didierom Quelozom, odlučio da posmatra ovih 200 zvezda, mogućih Sunčevih dvojnika, kako bi utvrdio imaju li planetarne sisteme. Tehnika koju su koristili podrazumevala je traženje zvezdanih kolebanja, periodičnih promena u radijalnoj brzini zvezde, uzrokovanih gravitacionim uticajem planeta u orbiti oko nje.

U proleće 1994. postavili su novi spektrometar, ELODIE, na svoj teleskop u Haute provence opservatoriji, koji je imao rezoluciju od oko 13 m/s. To je bilo otprilike dovoljno da bi se primetilo kolebanje uzrokovano uticajem planete slične Jupiteru na zvezdu sličnu Suncu. Krajem 1994. su primetili vrlo zanimljivo kolebanje zvezde 51 Peg.
Nažalost, 51 Peg je u to vreme bila sve bliža Suncu i nije mogla biti posmatrana, tako da su morali da naprave šestomesenu pauzu, nastavljajući posmatranje u leto 1995. Već nakon 8 uzastopnih noći posmatranja, bili su spremni da objave svoje otkriće u časopisu Nature.

Kriva koju su dobili odgovarala je modelu 51 Peg, zvezde slične Suncu, oko koje kruži planeta mase otprilike duplo manje od Jupiterove, po finoj, kružnoj putanji. Jedini problem je bio period revolucije – 4,23 dana. Poluprečnik orbite je 0,05 AJ, ni približno onome što se očekivalo od takvog džina. To je bila zagonetka. Međutim, od početka je bilo jasno da to mora biti planeta, koja je, možda, nastala dalje od zvezde, a zatim migrirala bliže njoj. To je bio jedini način da se objasni njeno postojanje na toj udaljenosti.

Sledeći korak je bilo očekivanje ponavljanja rezultata. 1995. je bilo u toku nekoliko potraga za planetama, ali prvi su bili Paul Butler i Geoff Marcy. Oni su potvrdili otkriće planete oko 51 Peg, čak sa većom sigurnošću nego kod originalnih podataka.
Tada smo shvatili da je polje vansolarnih planeta zaista rođeno. U oktobru 1995. započela je nova era, u kojoj smo najzad imali ubedljive, čvrste dokaze postojanja vansolarnih planeta oko normalnih zvezda.

Geoff i Paul su radili u ovom polju dugi niz godina. Ozbiljno su počeli sa radom 1987, tako da su imali dosta podataka za analizu. Odmah su počeli da preispituju te podatke, tražeći kratkoperiodične orbite, vršeći još neka merenja, i u januaru 1996. su objavili otkriće još nekoliko planeta. Jedna od njih, 47 UMa b, je bila mnogo više ohrabrujuća od one oko 51 Peg. Dva do tri puta veće mase od Jupiterove, na udaljenosti od oko 2 AJ, više je ispunjavala očekivanja zasnovana na konfiguraciji Sunčevog sistema. Sada znamo da je to višestruki planetarni sistem, ali tada su ga fitovali jednom Keplerovom orbitom.

Prvi tranzit planete preko matične zvezde snimljen je 2000, od strane dva tima na čelu sa Davidom Charboneauom i Gregom Henryjem. Planeta je najpre otkrivena preko radijalne brzine. Nakon toga, istraživači su radili fotometriju matične zvezde sa Zemlje i pomoću svemirskog teleskopa Habl, dobijajući predivnu krivu sjaja, koja je ukazivala na prolazak planete ispred zvezde. Prvobitno otkriće tima Davida Charboneaua je postignuto 4-inčnim (≈10cm) teleskopom sa parkinga u Boulderu u državi Colorado.
Smanjenje sjaja zvezde iznosi oko 1,5%, tako da je pravo čudo da je prvo detektovanje tranzita učinjeno dobrim amaterskim teleskopom. Kada je Habl ponovo uradio fotometriju sa mnogo većom preciznošću, dobijena je još lepša kriva sjaja, koja se može koristiti za traženje satelita oko planete i određivanja granica njihovih veličina.

Dakle, tranziti sada stupaju na scenu. Mislim da je to po efikasnosti drugi način traganja za vansolarnim planetama; za sada, šest planeta je otkriveno korišćenjem te metode.

(20.07.2005.)

vrh