Prof. dr Vladimir Ajdačić ajdacic@astronomija.co.yu

Oko 20. februara 2005. godine ljudi u svetu našli su se u velikom strahu. To se desilo posle saopštenja američkih naučnika o titanskoj eksploziji neutronske zvezde SGR 1806-20 iz sazvežđa Sagitarijus, u neposrednoj blizini centra naše galaksije. Od mesta ove neslućene katastrofe Zemlja je udaljena nekih 50.000 svetlosnih godina, ili približno 10.000 milijarda milijardi kilometara.

Naučnici su izjavili da je u toj pojavi, koju je prvi detektovao nedavno u kosmos lansirani istraživački satelit ''Swift'', u deliću sekunde obasjan cela naša galaksija, ''Mlečni put'', mekim gama-zračenjem. Po mišljenju nekih od njih ovo zračenje moglo da utiče na naš život, da dovede do takvih poremećaja u Zemljinoj atmosferi koji bi imali odgovarajuće posledice. Pominjano je čak i pomeranje Meseca na njegovoj orbiti, jednom rečju, saopšteno je široj javnosti da nam se mogu desiti neželjene stvari.

Swift

Upitajmo se zato šta bi se desilo da se na ''straži'' u kosmosu nije našao pomenuti satelit ''Swift''? Možda bi u tom slučaju navedena pojava ostala neprimećena, i to uglavnom zbog toga što se najveći deo energije koja je nastala u eksploziji zvezde sadržao u gama-zračenju, a relativno vrlo mali u vidljivom delu elektro-magnetnog spektra i radio zračenju.

To je navelo naučnike da pregledaju svoje ''knjige starostavne'' i da u njima potraže nešto slično ovom zastrašujućem događaju koji se zbio u sazvežđu Sagitarijus pre 50.000 godina, a u blizini Zemlje bio otkriven 27. decembra 2004. godine. I oni su našli dve slične eksplozije koje su se desile u prošlosti, ali koje su po svojoj žestini bile najmanje 100 puta slabije.

Da ne bi ostalo po onoj narodnoj: ''Blaženi su oni koji ne znaju'', istraživači, a sa njima i pisac ovog članka, pretražili su odgovarajuću stručnu literaturu i u njoj otkrili da ima osnova da se veruje da je kosmičko gama-zračenje u prošlosti uticalo na živi svet na Zemlji i da se, čak, sumnja da je ono bilo odgovorno za iščezavanje određenih živih vrsta pre više stotina hiljada i miliona godina. Na taj način uvideli smo da su te pojave moguće, ali da su one vrlo retke. To je donelo određeno smirenje i omogućilo da se s mirom pogleda o čemu se radi u ovakvim slučajevima radi.

Na putu objašnjenja prirodnih fenomena kao što je ovaj koga je otkrio satelit ''Swift'' čovek se sreće sa zvezdama čije su mase 10 i više puta veće od mase Sunca. Gravitaciona sila se kod tako masivnih zvezda, slikovito rečeno, ponaša kao ''krckalica za orahe''. Kada u središtu zvezde ponestane njeno ''gorivo'' (uglavnom deuterijum i tricijum – teški izotopi vodonika) u njemu počinje da gasne fuziona vatra. Kada ona dovoljno oslabi, temperatura u središtu zvezde toliko opadne da pritisak koji se tu razvija više ne može da drži ravnotežu strahovito jakim gravitacionim silama koje teže da svu masu zvezde sabiju u njen centar. I tako u jednom trenutku gravitacione sile nadvladaju pritisak koji se stvara u fuzionoj vatri i ''skrckaju zvezdu''. Ovo strahovito sažimanje materije pokreće nove, kratkotrajne fuzione vatre u kojima izgaraju teži elementi od vodonika. One se naglo pale, buknu sa užasnom žestinom, i tako dovode do eksplozije zvezde koja se bližila svojoj smrti. Ta pojava džinovske eksplozije zvezde naziva se pojavom supernove i ona se zapaža po iznenadnom bljesku zvezde koja je počela da gasne, prividno se našla na umoru. Strahoviti bljesak pri pojavi supernove ne traje dugo, svetlost gasne časovima.

Eksplozija zvezde dovodi do raspršavanja njene materije po neposrednoj okolini, da bi se ta materija (zavisno od njene ukupne mase) u nekim slučajevima dejstvom gravitacionih sila skupila u vrlo malu zapreminu - gradeći tako neutronsku zvezdu. Prečnik ove nove zvezde iznosi tek desetak ili manje kilometara! U njoj je materija ''izdrobljena'' do samih neutrona, otuda takve zvezde i zovemo neutronskim zvezdama. Ima više vrsta neutronskih zvezda i njihove aktivnosti i sudbine mogu biti vrlo različite. Ali ono što im je zajedničko je to da ''kao čigre'' veoma brzo rotiraju oko svoje ose i da raspolažu magnetnim poljima. Nas u ovom slučaju interesuju samo one neutronske zvezde koje u okolni prostor izračuju ogromne količine energije, posebno one koje mogu da eksplodiraju.

U prvoj grupi nalaze se zvezde koje u svojim energetskim izbojima manje ili više pravilno odaju velike količine zračenja. Postoji i druga, ređa grupa u kojoj se nalaze ''zvezde-magnetari''. To su neutronske zvezde sa fantastično snažnim magnetnim poljima. Neke od njih se odlikuju nestabilnošću. Na njihovoj površini može da dođe do neslućenih ''lomova'' - poremećaja strukture zvezde. Takav poremećaj dovode do ultrabrzog prestruktuiranja zvezde-magnetara, pojave koja je praćena emisijom fenomenalnih količina zračenja u svim pravcima.

Tako je neutronska zvezda-magnetar SGR 1806-20 u desetom delu sekunde izračila više energije nego što to učini Sunce tokom 150.000 godina! Posle eksplozije koja se desila na ovom magnetaru oko njega je stvorena ''vatrena lopta''. Ta ''lopta'' obilno emituje elektro-magnetno zračenje. Udar magnetarovog gama-zračenja trajao je samo 0,1 sekundu, dok je ovo EM-zračenje dugo detektovano pomoću moćnih radio-teleskopa na našoj planeti. Nema sumnje da će prikupljeni rezultati pomoći da se ovakve katastrofične pojave koje se dešavaju na neutronskim zvezdama- magnetarima bolje razumeju.

SGR 1806-20

Kada neko sazna za ovakve ''žestoke'' kosmičke pojave, prirodno je da se upita postoje li i neke nama bliže neutronske zvezde, naročito one najopasnije vrste, zvezde-magnetari? Od poznatih neutronskih zvezda najbliža nam je RX J185635-3754. Ona je od Sunčevog sistema udaljena samo 200 svetlosnih godina! A najbliži magnetar je 1E 2259+586. Od njega nas deli 13.000 svetlosnih godina. Poželimo da im se u prošlosti (do 200, odnosno 13.000 godina u nazad) ništa strašno nije desilo i da se neće desiti u budućnosti, jer su one dosta blizo!

Da li ima razloga za strah od posledica eksplozije SGR 1806-20? Ja smatram da nema. Sunce nam je u neposrednoj blizini. Ono je u više mahova buktalo ogromnom žestinom, a život je ipak opstao. Na drugoj strani, čovek se na rodnoj planeti izlaže mnogo većim opasnostima nego što su one koje mu prete sa neba. Stvara ubitačna oružja, uništava životnu sredinu, proizvodi nezdravu hranu, eksperimentiše sa letalnim virusima i, što je najgore, postojano razara svoje duhovno biće stremeći pogrešnim ciljevima. Sve je to nama kao životna pretnja mnogo ''bliže'' od zračenja svetlosnim godinama udaljenih nebeskih tela.

(01.03.2005.)

vrh