|
FORMALHAUT
Uz pomoć "Multiband Imaging Photometer" (MIPS), opservatorija je istražila disk gasa i prašine oko obližnje zvezde Formalhaut. Ova zvezda je mlada i veruje se da bi se planete mogle formirati oko nje. Okružena je diskom prašine pet puta većim od našeg Sunčevog sistema. Odvojena osmatranja izvršena prošle godine u različitim talasnim dužinama svetlosti, sugerišu da Formalhaut ima novonastalu planetu sličnu Saturnu. Novi infracrveni snimci potvrđuju da se tamo nešto dešava. Jedan deo prašine u prstenu je za trećinu sjajniji od drugog. Nejednaka rasprostranjenost prašine bi mogla biti rezultat sudara između asteroida, kreirajući oblak prašine, ili mešajući efekat na prašinu prouzrokovan gravitacionim uticajem neviđene planete, kažu astronomi. Bliže zvezdi se nalazi i manje prašine, mada je ima u delu koji iznosi 10 puta udaljenost između Zemlje i Sunca. Unutrašnji delovi prašine su topliji na šta ukazuju nova osmatranja. Astronomi ukazuju da možda spoljašnje planete guraju komete ka unutrašnjosti kao u našem Suncevom sistemu. Na prilasku zvezdi, komete oslobađaju prašinu koju bi onda mogao videti Spitzer teleskop. KOMETA SCHWASSMANN-WACHMANN 1
Zadnji snimak teleskop je načinio u našem kosmičkom komšiluku, koristeći MIPS da snimi kometu našeg Sunčevog sistema za koju se zna da ima čudno ponašanje. Kometa Schwassmann-Wasmann 1 ima 15-godišnju, skoro kružnu orbitu oko Sunca, izvan Jupitera. Komete su vidljive samo zato što njihove površine i okružujući materijal dobro reflektuju Sunčevu svetlost. Ova kometa SW1, je poznata po frekventnim nastupima povećanja sjajnost i do 1.000 puta većim od normalne. Teoretičari smatraju da je ovome uzrok gomilanje pritiska u unutrašnjosti komete kada sunčeva toplota postepeno ispari smrznuti ugljen-dioksid i ugljen-monoksid ispod kometine crne kore. Kada pritisak nadjača jačinu kore, ona napukne i mlaz gasa i prašine izjuri u svemir brzinom od 200 m/sek. Nukleus komete je u prečniku samo oko 30 km što je premalo da bi je teleskop Spitzer mogao videti. Kao što je uobičajeno u astronomiji, neočekivani pronalazak je proizišao iz ovog snimka komete. Fotografišući kometu, teleskop je snimio i dva prethodno poznata asteroida. Pošto su asteroidi bliže Zemlji od komete, oni orbitiraju oko Sunca mnogo brže i izgledaju kao da se kreću u odnosu sa kometom i zvezdama u pozadini. Na snimku se vidi da su asteroidi malo izduzenog oblika. Koristeći podatke sa snimka, astronomi su bili u mogućnosti da procene koliko su reflektivne površine asteroida, što im je pružilo bolje podatke za određivanje veličine asteroida. Asteroidi su veličine 2,8 km odnosno 6 km i ovo su najmanji asteroidi u, i iza glavnog asteroidnog pojasa koji su ikada izmereni infracrvenim teleskopom. O TELESKOPU
Spitzer teleskop je poslednji od četiri Nasine velike opservatorije, koje uključuju Chandra X-ray, Compton Gamma Ray i Hubble koji vidi svemir u vidljivoj, ultraljubičastoj i infracrvenoj svetlosti. Spitzer teleskop vidi u specifičnim infracrvenim dužinama koje Habl ne može da detektuje. Astronomi takođe koriste Spitzer za sakupljanje važnih informacija, ali ne fotografijama, o hemijskom sastavu galaksije udaljene 3,2 milijardi svetlosnih godina. Posmatranja galaksije IRAS F00183-7111 je otkrilo nekoliko važnih sastojaka za stvaranje života. Spektrograf na teleskopu prelama infracrvenu svetlost u sastavne delove svetlosti isto kao što prizma razdvaja belu boju na njene komponente. Proučavajući hemijske otiske u spektru, naučnici su našli da udaljena galaksija sadrži silikate slične pesku na plaži i organske molekule sačinjene od ugljenika i vodonika, dva od najuobičajenijih elemenata na Zemlji. Oni su takođe našli i najvažniji elemenat za žvot, vodu. Ime teleskopa je na izboru predložio Jay Stidolph iz Kanade. Interesantno da je Jay bio jedini koji je predložio da novi teleskop nosi ime ovog naučnika. Imena koja su najviše predlagana su bila "Crveno oko" i "Sagan". Lyman Spitzer Jr. (1914-1997) je bio fizičar na Yale, Columbia i Princeton univerzitetima. Spitzer je 1946. objašnjavao da bi teleskopi bazirani u svemiru bili oslobođeni efekata turbulencije zemljine atmosfere, i da bi oni takođe bili u mogućnosti da vide u talasnim dužinama koje ne prodiru kroz atmoferu i ne dopiru do površine Zemlje. (Credit: NASA/JPL-Caltech) (decembar 2003.)
|
