am

instrumenti
Tražilac - iz sopstvenr radionice

Dragan
Miladinović
E-mail
dragmila@Eunet.yu

Tražilac je mali, ali veoma bitan deo teleskopa, koji rukovaocu teleskopom pomaže da se na određenom delu neba lakše pronađu željeni objekti. Njegova karakteristika je da je u pitanju slabiji optički sistem, sa manjim objektivom i slabijim okularom što daje malo uveličanje, ali zato ima znatno šire vidno polje od samog teleskopa, na kojem se montira, pa tako “pokriva“ mnogo veći deo neba, nego glavni instrument (teleskop) i pomaže posmatraču da u nebeskom beskraju lako pronađe ono što traži, i da onda postavi tubus teleskopa tako da u okularu teleskopa vidi traženi objekat. Prosečan prečnik vidnog polja tražioca je oko 4-5 lučnih stepeni, dok je prečnik vidnog polja teleskopa pri srednjim uveličanjima, do 1 lučnog stepena (priblizno dva dijametra Mesecevog diska) a najčešće i mnnogo manji. Princip rada tražioca je u tome da se najpre u njegovom širokom vidnom polju pronađe traženi objekat, a da se onda, teleskop usmeri tako da se traženi objekat nađe u sredini slike tražioca. Kako je prethodno osa tražioca usklađena sa osom teleskopa (centriranjem tražioca i teleskopa na nekoj udaljenoj tački ili objekti na zemlji), samim tim slika traženog objekta se nalazi u okularu teleskopa.

Iako je konstrukcija ovog pomoćnog instrumenta relativno laka i jeftina, na realizaciju ovog projekta iz raznoraznih, neopravdanih razloga, čekao sam punih sedam godina od završetka izrade mog 6 inčnog Dobsona.

Realizaciji ovog “projekta“ pristupio sam u zimu 2001-2002 godine, frustriran jednom nesupešnom zimskom večeri (u posmatrackom smislu) budući da sam se uzalud mučio da jednom drugaru pokažem interesantne stvari na nebu, koje jednostavno nisu želele da se nađu u okularu teleskopa. Te večeri odluka o konačnoj izradi je pala, i zarekao sam se da neću “zvirnuti“ kroz teleskop dok na njemu ne instaliram tražilac.

Postojalo je nekoliko mogućnosti da tračilac napravim “uz pomoc stapa i kanapa“ i to recimo nabavkom nekog polovnog dvogleda i montažom jedne polovine istog u tu svrhu, ali niti sam na buvljaku našao bilo kakav dvogled, niti bih imao duše da nekom dvogledu tako nešto uradim... Druga varijanta mi nije bila tako “surova“ jer sam odranije raspolagao jednim oštećenim “piratskim“ durbinom (tzv. “captain style“, dakle, na izvlacenje) pa sam njegov ahromatski objektiv (30 mm prečnika) uzeo kao objektiv trazioca. Za okular je bilo više mogućnosti, jer sam svojevremeno nabavio nekoliko komada različitog kvaliteta po bagatelnoj ceni, a dva, inače veoma dobra okulara skinuo sam sa nekih medicinskih instrumenata (sondi) koje su bile bačene na otpad. Na kraju sam se odlučio za jedan okular od oko 20 mm žižne daljine budući da mi je bio najzgodniji za postavljanje končanice.

Od ranije sam imao iskustva i u pravljenju končanice budući da sa okularom sa končanicom možete pratiti prividnu rotaciju nebeskog svoda što je za astrofotografiju veoma bitno. Kao materijal za končanicu, u tim eksperimentima sam koristio paučinu, i vlati kose – zenske (jer je tanja), međutim, sticajem okolnosti, zamajavajući se sada, paučinom i kosom otkrio sam nov materijal za izradu same končanice. Verovali ili ne, to je “OHO“ lepak (ovo nije reklama). Naime prilikom korišćenja ovog lepka, dešava sa da se određena količina “tegli“ u tanke niti, za koje se pokazalo da su postojane i kad se “ osuše“.

Odmah sam ideju sproveo u delo, i na ranije pripremljen prsten od kartona , jednostavno napravio “krst končića“ od dve niti lepka. Kartonski prsten sam zalepio na donji kraj cevi okulara gde se nalazila i sama žiža okulara, tako da se končanica nasla u žiži i davala savršen lik. I objektiv i okular sam, uz malo improvizacije ubacio u plastičnu vodovodnu cev za sudoper, objektiv nacentrirao uz pomoć žiže sunca na donjem kraju cevi koja se projektovala na postavljen papir, i tražilac je bio gotov. Kao fokuser (deo koji drži okular i čijim se pomeranjem u cevi izoštrava slika tražioca) poslužila mi je cevka od neke uvozne paste za zube (koja je i posle nekoliko pranja širila osvezavajuci miris, što je doprinosilo da moj dozivljaj bude “multimedijalan”). Držač tražioca napravio sam od deblje šper ploče, tako što sam izrezao dva prstena čiji je unutrašnji prečnik nešto veći od spoljnjeg prečnika cevi tražioca, i u svaki prsten ušrafio po tri šrafa, koji služe za podešavanje optičke ose tražioca.

Iste večeri, iako se boja na njemu još nije bila osušila, imao sam tražiočev “first light“. I zaista, bez ikakvog napora pronalazio sam tražene objekte na nebu (Jupiter, Saturn, M 42 i sl.) iako je bila izmaglica, i sada mi izgleda neverovatno da sam punih sedam godina tumarao po nebu mrdajući cev teleskopa “šaconomertijskom“ metodom ...

Ipak, zadovoljstvo spoznajom da “svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“ koje sam tada osetio, bilo je vrednije od sedmogodisnjih “patnji“ u primeni “odokativnog“ nišanjenja.

Vedro nebo....

U Novom Sadu, 05. 4. 2002. godine.

(april 2002.)

vrh