1

- Aula. Aula, gde si? - govorila je tiho. Zena je znala da mora da pronadje Aulu.Stvarje bila hitna a ona senalazila u Opasnim. Kako su joj nekada govorile duse trebalo je da se kloni Opasnih. Da, trebalo je. Strasne price cula je od dusa u ovim vrludavim hodnicima jezivo crvene boje u kojima se negde skrivala Aula. Znala je da je Cuvari mogu scepati svakog casa. I znala je sta bi se potom sa njom dogodilo. Ali, morala je da rizikuje. Ona, zapravo, nije imala pravo izbora.

Aula je bila Prorocica. Jedina koja je preostala nakon Treceg Ciklusa koji je neslavno zavrsen za ljudsku rasu. Kada su duse preuzele kontrolu Aula je bila prinudjena da se povuce u Opasne, utrvarne crvene hodnike koje su sagradili ljudi sredinom Treceg Ciklusa. Da se povuce i da ceka. Zena je znala da Aula veruje da ce jednom, ma kada to bilo, uspeti da unisti duse. Istina, ona je i sada posedovala kolosalne moci. Ali, ni priblizno toliko velike kao duse.

Zena se seti Prvog Ciklusa, jedne fine etape u Zemljinoj istoriji, kada je covecanstvo pocelo da osvaja svemir. Ne da ga kolonizuje, nego da ga detaljno ispituje. Onda su, krajem Prvog Ciklusa, uporedo sa planovima o kolonizaciji drugih svetova konstruisani kompjuteri, koji su se sa napretkom mikro-tehnologije sve vise usavrsavali. Da, bio je to zlatan vek istorije covecanstva.

Negde sredinom Drugog Ciklusa konstruisani su brodovi na hiperpogon i kolonizovan je Mars,pa onda Venera. Tada su ljudi, svesni svojih moci, poceli da se otiskuju u druge Stelarne sisteme i nastavili sa kolonizacijom. Taj proces bio je nuzan jer se covecanstvo na Zemlji toliko namnozilo, a i zivotni vek mnogostruko je produzen. Vise se nije zivelo sezdeset, sedamdeset godina kao pocetkom Prvog ciklusa, vec dvesta - dvesta pedeset. I vise se nije umiralo od bolesti nego od starosti.

Zemljani su jos pocetkom Prvog Ciklusa organizovali sistematsko traganje za sabracom po razumu. Ogromne usi radio - teleskopa bile su usmerene ka nebu, primajuci signale iz nesagledivih medjuuniverzumskih udaljenosti i dostavljajuci ih u kompjuterski centar na obradu podataka. Oci optickih teleskopa mogle su da prodru daleko i da dobro osmotre Zvezdane sisteme udaljene hiljade svetlosnih godina od Zemlje. Ali, nista se nije pronaslo. Izgledalo je kao da svemir uporno cuti.. I rodila se bojazan da je covek mozda sam u mracnim dubinama Vaseljene.

Onda kada se tome niko nije nadao uspostavljen je kontakt. Kontakt sa drugom civilizacijom, daleko superiornijom od Zemljana. Kontakt sa dusama. Bilo je to krajem treceg ciklusa.

Taj period oznacavao je prestanak ljudske vladavine na Zemlji. Sada su Tudjinci postali gospodari. Sada su oni mogli da upravljaju masama i da rade sta god su hteli. A oni su stvarno imali bujnu mastu. Bujnu i izopacenu. Za Zemljane naravno, jer na njihovom maticnom svetu ono sto su cinili bilo je za njih sasvim normalno.

I tako, umesto da Zemaljska rasa kolonizuje svemir i osvaja nova prostranstva, dozvolila je da bude pokorena u pravom znacenju te reci.

Naucnici su u labolatorijama na Zemlji, negde sredinom Treceg Ciklusa, pronasli nacin kako da uskladistavaju memorije umrlih iz sive mase u njihovim lobanjama u kristalne kompjuterske memorije i da na taj nacin, na neki nacin, sacuvaju zivot i nakon smrti. No, to su bile nepojmljivo skupe usluge, tako da je retko ko sebi mogao da priusti takvo zadovoljstvo.

Da, ljudi su poznavali nacin uskladistenja umova, ali ne i dusa. A tudjinci su to znali.

U stvari, sami Tudjinci bili su duse. O njima se mnogo toga znalo. Znalo se da su jos pre deset hiljada godina izveli eksperiment i pokusali da odvoje duh od tela, kao i da ga uskladiste u memoriju kompjutera. Znalo se i to da je njihov prvi pokusaj propao. No, oni su bili uporni u svojim nastojanjima. Toliko uporni da su napokon, posle sest stotina godina, uspeli.

Njihova znanja bila su ogromna. Oni su dobro poznavali strukturu materije i bilo im je jasno da ih oblicije koje su posedovali samo sputava u njihovom daljem napretku. Imali su Tudjinci nekada humanoidan oblik. Imali su i mozak. Ali, taj njihov mozak nijemogao brzo da misli. Bar ne onoliko brzo koliko su oni smatrali da je potrebno. U brojnim eksperimentima koje su izvodili shvatili su da je duh nesputan i prioritetan. A shvatili su i to da duh ne moze da postoji bez materije.

I tako su preinacili svoja tela i smestili se u nove domove sacinjeno od neunistivog matrijala koji je postojao na njihovoj planeti.

Tudjinci su vekovima tragali za nekom stranom rasom. Njihove duse lutale su od jednog do drugog solarnog sistema, sve dok nisu pronasle ono sto su trazile. Zelele su da se zabavljaju. Na njima svojstven nacin. I njihova zelja se ispunila.

Kada su primili razumne signale iz svemira Zemljani su u svojim hiperpogonskim brodovima pohitali ka udaljenom suncu...

.... i dopremili Tudjince na Zemlju. Tudinci su se u pocetku ponasali prijateljski i ispricali sve o sebi. Ili skoro sve. Recimo, nisu rekli da su dozvolili da budu dopremljeni na Zemlju tek zbog promene ambijenta i da imaju neunistiv poriv za ljudskom patnjom.

-Aula - ponovo prosaputa Zena, ovoga puta za nijansu povisenim tonom. Osvrnula se oko sebe i proverila da li je Cuvari mozda nisu primetili. Zaustavila je dah i oslusnula. Mogla je da cuje samo svoje srce koje je uzurbano tuklo u grudima. Znaci, dobro je, Cuvari nisu uocili njeno prisustvo.

Zakoracila je i skrenula u drugi hodnik obavijen tamom, kad je nesto zgrabi za ruku i povuce je u stranu.

Umalonije vrisnula, umalo nije umrla od straha. Srce joj je sada tuklo kao ludo, a dlanovi su joj se pojacano znojili. Dah joj se povratio kad je videla ko je.

-Sta ces ti ovde? - upita je Prorocica povukavsi je za sobom u hodnik i jos dublje u tamu. - Zena , zar ti nisam rekla da ne dolazis ovamo - siktala je.

- Ali, morala sam da dodjem, Aula. Trebam tvoju pomoc - izgovori Zena u jednom dahu.

- Pomoc? Mora da je posredi nesto krupno kada si se usudila da dodjes u Opasne. -Najednom je ucutala kao da osluskuje, a onda rece: - Podji sa mnom, ovo nije bas najbolje mesto za razgovor.

Prorocica mora da zna kuda me vodi, razmisljala je Zena. Ona svakako poznaje sva skrovita mesta ovde. Hrabrila je sebe dok se strah uvlacio u njeno bice. Znala je da drhti i bilo joj je malo nepijatno zbog Aule. Ali nije mogla da obuzda strah. Isla je kroz mracan hodnik i, iako je znala da je Prorocica na njenoj strani, plasila se mraka. Bojala se najvise zato sto nije mogla da vidi, sto nije mogla da razazna nikakvu kretnju, sto je sve bilo tako mirno. Prorocica stade. -Sacekaj trenutak - rekla je i pocela tiho da govori neke nerazumljive reci. Onda se zacu jedva cujan zvuk koji je dopirao iz zidova. - Hajde- rece Aula i cimnu je za sobom. Moracemo da ostanemo u mraku - govorila je Prorocica nesto glasnije nego malocas. Zidovi pruzaju solidnu zvucnu izolaciju, ali bi svako vestacko svetlo moglo da privuce paznju Cuvara. Ne kazem da bi ih sigurno privuklo, ali ta mogucnost postoji. Pogotovu ako imaju detektore, a ja mislim da su ih snabdeli tim alatkama. Prorocica uzdahnu. - Zasto si dosla?

- Zbog Ula. On hoce da prodre u Operativni Centar sa jos nekolicinom svojih prijatelja i da pokusa da unisti duse.

- Lud je. - prosikta Prorocica. - Taj tvoj Ul je sasvim senuo.

- To sam mu i ja rekla. Ali, sta vredi. Ti znas koliko je on tvrdoglav, Aula - pomirljivo je govorila Zena. - Ti moras da mi pomognes i zato sam ovde.

- Da ti pomognem? - Prorocica se osmehnu.- Kako to mislis, Zena? Jedino da mi posaljes Ula ovamo. Ne, Zena ne verujem da ce on pristati na to.

- Ne verujem ni ja, ali cu ipak pokusati da razgovaram s njim. Znas, stvarno se bojim za njega. On je tako hirovit...

Ucutale su. Zena pokusa da se seti kako Prorocica izgleda. Prilikom njihovog poslednjeg susreta na sebi je imala odoru kao abonos crne boje i neke amajlije oko vrata. Amajlije, u koje je toliko verovala i za koje joj je jednom rekla da su to jedine stvari koje joj mogu pomoci da unisti duse. Naravno pod uslovom da dostigne Transfer. Zena nije znala sta to zapravo znaci, ali je verovala da je to nesto krupno.

Aula je bila lepa mlada zena. Mogla je da ima oko devedeset godina, ali joj Zena nikada ne bi dala vise od sezdeset. Imala je duguljasto belo lice i pune crne obrve koje su bile malo povijena na gore. Njene oci bile su crne i izrazajne a usne pune i senzualne. Kosa joj je bila dugacka i neuredna. Uvek. Aula nije imala vremena da se psveti doterivanje. U stalnom bezanju pred Cuvarima borila se za svoj goli zivot. A osim toga, po vasceli dan ona je maditirala. Borila sesvim silama da dodje do Transfera.

-Gde smo sada, Prorocice? - upita Zena tiho.

-Rekla sam ti da mozes slobodno da govoris - rece Aula a onda dodade: - U jednoj zapustenoj odaji koju Cuvari ne posecuju. To je najbezbednije mesto Zena. Otkrila sam ovu odaju sasvim slucajno, kad sam isla u Srebrne po hranu. Cuvari retko kad kontrolisu Srebrne jer se tamo nalaze samo trajne vitamainske pilule koje oni koriste kao hranu i hvala im zbog toga. Tamo sam, na moje veliko iznenadjenje , otkrila jos nesto. Nesto nalik na prizmu. Verovatno je da su Cuvari videli taj predmet, ali mu nisu pridali neki znacaj pa su ga ostavili tamo. Hvala im i na tome, jer u toj prizmi nalazi se raspored svih skrivenih prostorija u Opasnim. A i sifra kako da udjes u njih. I to se sve lepo moze videti ako prizmu postavis pod uglom od sedamdeset stepeni priblizno i omogucis da je svetlost ravnomerno obasja.

Zena oseti da je Prorocica isprizila ruku. Pomilovala je Zenu o obrazu i rekla: - Hajde sad, Zena idi, idi i ubedi brata da mi se javi.

vrh  >>