fwbruar 2003

Sanjaju li androidi električne ovce  

Filip Dik

U eseju o američkoj naučnoj fantastici, u knjizi “Fantastika i futurologija”, među retkim autorima za koje Stanislav Lem tvrdi da zavređuje pažnju je Filip Dik (1928-1982). Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost Dikovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda, ali mu ne može odreći intrigantnost ideja. Dik je svakako kontraverzna pojava: bio je pisac-nadničar, koji je morao da piše puno da bi se izdržavao od skromnih honorara - za 28 godina objavio je 40 knjiga, usput živeći krajnje neurednim životom. Na drugoj strani je bio njegov nesporni talenat, koji se mogao videti u svakoj priči, ma kako brzo sročenoj. Otuda i čitaočev osećaj da bi njegove priče bile remek-dela da je autor imao vremena da ih dotera. Dik jeste koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije zloupotrebljavao zarad stvaranja jeftinih efekata. Odbijanje da se iskoriste ustaljeni obrasci karakterišu Dikovu prozu, koja je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih).

Pred kraj života bavio se i promišljanjem religije u kontekstu naučne fantastike u seriji “Valis” (“Božanska invazija” iz 1981, “Valis” iz 1981, “Seoba duše Timoti Arčera” iz 1982). Među najuspelije Dikove knjige spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu, “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968), o zloupotrebama ’proizvodnje’ svesnog života i drugačijim vrednosnim sistemima koje androidi uspostavljaju (predložak za kultni film “Blade runner”), “Ubik” (1969), fantazmagorija o raspadanju vremena i prostora.

Tu su i “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), košmar poznate ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti, zatim “Tamno skeniranje” (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira sam sebe, a ne manju pažnju zaslužuju i “Marsovsko vremensko iskliznuće” (1964), “Klanovi Alfinog meseca” (1964), “Tri stigmate Palmera Eldriča” (1965), “Doktor Bladmani ili kako smo nastavili posle bombe” (1965), “Galaktički iscelitelj keramike” (1969), “Deus Irae” sa R. Zeleznijem (1976). Dela Filipa Dika plene atraktivnošću, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere. Dik je nesporno jedan od najvećih pisaca kojeg je naučna fantastika do sada imala.

(novembar 2003.)

vrh strane