fwbruar 2003

Ka kosmičkoj sudbini čoveka

Artur Klark

Među fanovima decenijama je vladala nedoumica ko je (naj)bolji pisac naučne fantastike: Artut Klark ili Isak Asimov? (Pod naučnom fantastikom podrazumevala se tzv. tvrda struja, zasnovana na razvoju tehnologije u budućnosti.) Mnogi kritičari i teoretičari žanra smatrali su Klarka najznačajnijim piscem moderne naučne fantastike (barem one nastale u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata). Kao i Asimov, i Klark je visoko tehnički obrazovan, bavio se naučnim radom i pisanjem naučno-popularnih i futurističkih dela; on je prvi opisao mogućnost sveobuhvatnih komunikacija pomoću mreže satelita u orbiti (međutim, ideju nije patentirao što bi mu donelo velike tantijeme kada je ona realizovana).

Klark je napisao manje knjiga od Asimova, i pri tome su sve zasnovane na realnim dometima nauke, otkrićima i hipotezama; Klark je u ovom pogledu “tvrđi” od kolege jer insistira na maksimalnoj ubedljivosti pronalazaka koje opisuje, tako da se knjige posvećene boravku u vasioni, pisane pre nego je on ostvaren (npr. “Ostrva na nebu” iz 1952), svode na opisivanje svakojake opreme i uređaja. Za razliku od Asimova, Klark je umereniji i po pitanju velikih avantura i raznoraznih naučnofantastičnih standarda kakvi su roboti ili svemirska carstva, putovanja brža od svetlosti i slično, jer se drži svojih postavki savremene fizike. Međutim, dešavalo mu se da ispiše i ne baš smislene priče, poput one u kojoj astronauti uništavaju život na novopronađenoj planeti jer svoje otpatke zakopavaju u tle i tako ga zaraze?! (slične, jadne rezultate dale su i nekolike saradnje Klarka i mlađih pisaca, posebno u nastavcima serije o Rami).

Klarkove romane i pripovetke pojedini kritičari dele u nekoliko tematskih podgrupa: naučnoekstrapolacijsku (“Pesak Marsa” 1951, “Kraj detinjstva” 1953, “Svetlost Zemaljska” 1954, “Pad Mesečeve prašine” 1961, “Matica Zemlja” 1974, “Rajski vodoskoci” 1979, serija romana o crnom monolitu započeta romanom “Odiseja u svemiru 2001” iz 1968. i nastavljena odisejama 2010, 2061. i 3001); zatim na podgrupu motiva prvog kontakta (brojne priče, potom novela “Susret sa Meduzom” 1972, serija romana o tajanstvenom vanzemaljskom entitetu započeta romanom “Sastanak sa Ramom” 1973); tu je i podgrupa koju karakterišu religijski motivi (priče “Devet milijardi božijih imena” 1953. i “Zvezda” 1955), i na kraju ciklus parabola (novela “Zid tame” 1949). Klarkove ideje prevashodno su optimističke, on smatra da je čoveku predodređena kosmička budućnost u koju će ga odvesti moderna tehnologija, usput brišući sve rasne i verske antagonizme, siromaštvo i bolest. Ovaj pozitivizam, ma koliko bio plemenit, nažalost, poriče puko čitanje dnevnih novina.

(jun 2003.)

vrh strane