Budućnost sa ljudskim likom

Koni Vilis

Spisateljske karijere mogu se sagledavati, najčešće, kao one koje počinju gotovo neprimećene i razvijaju se onako kako autor ’peče’ zanat, i one druge koje krenu burno, vrlo uspešno a zatim najčešće izgube na zamahu i kliznu u anonimnost. Naravno, individualna odstupanja od pravila uvek postoje a jedno od njih je i delo Koni Vilis (1945). Prvu priču, „Dejzi u Suncu”, objavila je 1979. da bi od 1982. počela da dobija žanrovske nagrade Hugo (koju dodeljuju čitaoci) i Nebula (iz ruku kolega pisac); do sada je (uz bezbroj nominacija) zaslužila 13 nagrada Huga i Nebula što je (uz Memorijalnu nagradu DŽon V. Kempbel) svrstava među najnagrađivanije pisce američke naučne fantastike.

Ono što prozu Vilisove čini izuzetnom je prevashodna posvećenost pojedincu, ma u kako čudesnom svetu se radnja dešavala; njen opis ljudskih sudbina istančan je i sveobuhvatan, sa bogatim psihiloškim nijansama i razumevanjem za sasvim obične, male likove, koji svakako nisu profesionalni heroji. Ta topla humanost poduprta sjajnim stilom donosi priče koje ostaju u sećanju dugo posle čitanja. Koni Vilis je prevashodni pisac priča i novela što joj omogućava da izbegne romanesknu prisilu vezanu za ispisivanje određenog broja stranica koji knjiga, prema izdavačkim kanonima mora da ima, i dozvoljava da stalno traga za novim stilom i vizurama pripovedanja.

Među njenim najznačajnim pričama su „Požarstvo” (1982) o putniku kroz vreme koji se vraća u 1940. u bombardovani London, „Pismo od Klirijevih” (1982) o porodici koja opstaje posle atomske apokalipse, „Sidon u ogledalu” (1983) o bordelu na mrtvoj zvezdi pretvorenoj u rudnik, „Sve moje ljubljene kćeri” (1985) o devojčici u orbitalnoj školi koju progone napasnici, „Poslednji Vinebago” (1988) o tehnologizovanoj budućnosti u kojoj su starci zaboravljeni, „U Rialtu” (1989), „Smrt na Nilu” (1994), „Kopelijusova prodavnica igračaka” (1996) i druge (i njen roman „Linkolnov san” iz 1988, o ženi koja sanja o građanskom ratu, okarakterisan je kao vrlo duga kratka priča).

Priče su joj sabrane u nekoliko kolekcija: „Čudesa i druge božićne priče” (1979), „Požarstvo” (1985), „Kruškoliki čovek” (1991), „Even Kraljica i druge kratke priče” (1998), „Čudesa Božića” (1999). Vilisova je sa Cintijom Felis napisala romane „Vodena veštica” 1982. godine o životu na bezvodnoj planeti, kao i „Svetlosni prepad” 1989. o podeljnoj Americi i životu u njoj. Među ostalim romanima izdvajaju se „Neverovatne stvari” (1993), „Neucrtana teritorija” (1994), „Nesavršene budućnosti” (1996), „O psu i da ne govorimo” (1997), „Obećana zemlja” (1997), „Prolazak” (2001).

Njen svakako najpoznatiji roman je „Knjiga Sudnjeg dana” iz 1992, koji je takođe osvojio ’duplu krunu’ (Hugo, Nebula) i vrlo je složena priča o širenju kuge u Evropi u srednjem veku i putnicima kroz vreme. Koni Vilis konstantno potvrđuje da je spisateljica izgrađenog osećaja za velike događaje koji određuju profile epoha, ali i za detalje od kojih je sačinjen svakodnevni život nekog budućeg doba, od koje, s obzirom na to da je u punoj stvaralačkoj snazi, možemo očekivati još uspešnih knjiga.

(jul 2004.)

vrh strane