Ilija Bakić bakic@astronomija.co.yu

Naučna fantastika u svojoj nameri da stvori specifične slike-vizije koje je razlikuju od ostalih umetničkih žanrova, poseže za svemirom kao jednim od verovatnih puteva razvoja čovečanstva. Na tom "putu", po prirodi stvari, čovek putuje do planeta i sleće na njih, pokušava da se izbori sa prirodom koju tamo zatiče i izgradi svoj novi dom. Iako je ideja o nastanjenim planetama, onima vidljivim na noćnom nebu, stara, mogućnost da se planete nasele ljudima dugo nije bila u opticaju. Ljudi, odnosno njihovi izaslanici, išli su u posete stanovnicima Meseca, Marsa, ili Venere ali osnivanje kolonija Zemljana novijeg je datuma i nekako se poklapa sa usvajanjem ideje da će se u svemir putovati raketama. Kada je u svest pisaca naučne fantastike ugrađena raketa kao "dovoljno ubedljivo" sredstvo za međuplanetarni let, kao sasvim normalna stvar pojavio se ostanak grupa letača na nekoj planeti, kako onaj prinudan (pokvarila se mašina) tako i onaj dobrovoljan (ostanak u svojstvu diplomate sa Zemlje ili, jednostavno, jer se gostima dopalo mesto, klima ili neka lepa domorotkinja). Sledeći romantičarsko-pionirski poriv raketaš a, prema obrascu osvajanja novih prostora na rodnoj Zemlji (koji vuče korene iz praistorije), kolonije se u daljoj žanrovskoj razradi ideje, podrazumevaju. U takvim naseobinama naučnici će tragati za znanjem, retkim rudama, tragovima drugih civilizacija a obični će naseljenici pokušati da izgrade bolji svet od onog koji su napustili. Kako god bilo da bilo, bez obzira da li se kopaju rudnici ili pravi Drugi Raj, prirodno okruženje planete diktira uslove opstanka.

Autori naučne fantastike različito su (mal)tretirali znanja astronomije kada je trebalo biti ubedljiv u opisu novokolonizovanog sveta. Palp pisci* su bili najmaštovitiji, odnosno najmanje se obazirali na već poznate činjenice jer je njima, pre svega, trebala egzotična pozornica za pucnjave pa nisu mogli da gube vreme na proučavanje literature a ponekad su im i zablude astronoma davale dobar materijal; tako se u pričama mogu naći i slavni kanali na Marsu ili zbunjujuće tamne strane Meseca ili razne varijante Venere. Ponešto obavezniji prema astronomiji osećali su se brojni ruski pisci oko polovine XX veka – oni su donekle poštovali nauku ali su voleli da daju oduška i mašti što je bilo posebno vidljivo u knjigama o ekspedicijama na planete i borbi sa ćudima nestašne prirode koja stavlja na probu snagu sovjetske tehnike i sposobnosti astronauta; mnoštvo je ovakvih prostodušno-propagandnih priča u kojima se sovjetski astronauti srčano i neustrašivo iskrcavaju i savlađuju prirodne nepogode (čitav podžanr bavi se Venerom i pobedom nad njom, ponekad samo u majici na kratke rukave pošto je tamo vrlo toplo). Najobzirniji prema nauci su pisci tzv "tvrde" naučne fantastike jer oni upravo insistiraju na uverljivosti opisanih planeta. Da bi postigli ovaj efekat oni u dela unose bezbroj podataka, od udaljenosti planete od matičnog sunca, karakteristika orbite, veličine i težine nebeske lopte, atmosfer, reljefa, klime itd itd; no, ovakvo gomilanje činjenica, čak i kada su potpuno verodostojne, ume da bude zamorno i uguši zaplet priče svodeći je na naučno nepopularni opis neke planete a ne umetničko delo o, pre svega, ljudima zatečenim u određenim situacijama.

Odmicanje od Sunčevog sistema, osim što nameće rešavanje problema načina leta na "duge staze", otvarao je i pitanje novih planeta. Zvanična nauka nije imala, sve do pre koju godinu, dokaz da i tamo postoje sistemi planeta koje kruže oko sunaca. Hipoteza, vrlo verovatna, govorila je da nema razloga da se obrazac Sunčevog sistema i dalje ne ponavlja ali – dokaz se nije mogao ponuditi. Naučna fantastika, međutim, nije imala problema sa ovom dilemom jer je odmah, "na blanko", prihvaćeno da oko svakog sunca može da kruži jedna ili više planeta. Uostalom, da nije tako na šta bi se putnici namernici - osvajači iskrcali? Letovi raketama tamo-vamo, bez sletanja, nisu dovoljno dramatični i posle nekog vremena postaju monotoni, a to čitaoci-gledaoci ne vole. Nove planete, posebno one nevidljive i naučnicima nepoznate, dozvoljavale su autorima da se razmahnu u smišljanju bezbrojnih čudesa prirode, sastava tla, klimatskih (ne)prilika itd (poseban "sport" je smišljanje što neobičnijeg imena planete ili, ako se ne ide tim pravcem, davanja zapetljanog i dugačkog višecifreno - slovnog kataloškog broja); onda se na takvu osnovu "montira" život, manje ili više inteligentan, u svim mogućim i nemogućim oblicima. Konačno su na pripremljenu pozornicu sletali vrli kosmonauti da se u nastavku priče zlopate, bore i pobeđuju. Ništa nije moglo da pokoleba ovakav kostur priča jer je, rekosmo, samo novo lice arhetipske situacije.
Kada je naučnička potvrda o postojanju planeta dobijena, naučna fantastika je mogla da se isprsi i izjavi «znala sam to sve vreme», ali nekog preteranog trijumfalizma nije bilo jer žanr je već pomalo istrošio ovu temu, ona nije atraktivna kao pre 70-tak godina. Današnje kosmičko-osvajačke avanture nose ono što prve nisu imale – okrenutost ličnim psiho problemima samih osvajača jer se u međuvremenu spoznalo da ne postoje niti "nerđajući" svemirski konkvistadori niti idealni vesnici mira u ljudskom obliku. Raniji dečački optimizam tipa "ja sve mogu", zamenjen je opreznijim promišljanjima uzroka i posledica kako po svet na koji se Zemljani iskrcavaju i tako po ljude-jedinke koji tu rabotu obavljaju. Odgovornost prema šteti koja se tim činom može izazvati u jednom nepoznatom a zaokruženom sistemu, pojavljuje se kao ograničenje pukog avanturističkog duha; s druge strane, niko ko dolazi pod zastavom Zemlje nije a priori dobar, plemenit, nepokolebiv, visokomoralan, sposoban da reaguje adekvatno već može biti, uprkos svim znanjima i treningu, nesiguran, zbunjen, jadan, isfrustriran, rečju, čoveka sa vrlinama i manama. Pogled prema planetama postao je, dakle, čak i pre njihovog osvajanja, ozbiljniji, odrasliji zahvaljući naučnoj fantastici koja je otvorila neka, dotada sasvim nepoznata, pitanja.

(septembar 2004.)

vrh