Poziv je bio delikatno maskiran u plavoj koverti, kao što je dobijamo za sudske pozive. Čak bi i Mile sa prvog sprata, inače bivši radnik Službe bezbednosti, sada u penziji ali jednako, ako ne i više, revnostan u špijuniranju dostupnih mu stanara zgrade, teško zaključio o čemu se radi. Na poleđini nije bilo adrese primaoca a na prednjoj strani poštanskog žiga, što upućuje na to da je donesen i spušten u sanduče svojeručno od pošiljaoca. Otvorih kovertu koja je samo nemarno zatvorena uvučenim poklopcem, da otkloni svaku sumnju verovatno, i na običnom, malo krem peliru, otkucano na kompjuteru sitnim slovima pisalo je: Tihomir Ilić – lovac kometa i malih planeta – lično. Nije bilo zaglavlja ali je pri dnu bio pečat sa bledim otiskom:

Int.plan.sam.in.nom.dr. Šta li bi to moglo biti ? Umesto moje prave titule opisano je moje najveće interesovanje i omiljeni hobi. Za njega su, doduše, vezani i moji najveći amatersko-osmatrački uspesi. Ne jedna mala planeta nosi ime koje sam joj dao, kao što je Tiha III , Ilinka , Laki i Milica od većih, kometa Blam i još desetak manjih objekata koji još nemaju ime, ili su toliko mali da ga neće ni dobiti, već samo oznaku iz kataloga sa koordinatama. Najveći uspeh mi je svakako Milica, inače kamena gromada od 35 kilometara čija će se putanja kroz 3200 godina dodirnuti sa Zemljom, ukoliko ova tada još bude na svom mestu, za koji sam dobio Specijalnu povelju prvog stepena za amatere otkrivaoce malih planeta, od Galaktičkog korpuskularnog statističkog zavoda. Za razliku od toga, omraženo mi talasističko, konkurentsko udruženje istog naziva, tvrdilo je, da je Milica otkrivena još pre 42 godine na fotografskim pločama njihovog člana Berlina Fratelija, pa u njihovim katalozima nosi naziv Frato - po otkrivaocu.

Elem, na sredini papira, između naslova na vrhu i bledog pečata na dnu, stajao je poziv: Molimo Vas da dođete na vanrednu sednicu društva radi važnih konsultacija !!! I ništa više, pa mi propade nada da ću saznati detaljnije o kom se društvu radi. Prema škrtim naznakama iz naslova i sa pečata, verovatno je reč o lokalnom udruženju astronoma amatera kakvih je bilo na stotine, a nicala su kao pečurke posle kiše, nakon otkrića svake nove planete u našem i sistemima okolnih zvezda. U tom uverenju me je podržala adresa održavanja: Donje Međurovo, Ulica baštenska bb . Omladinsko udruženje astronoma amatera sela traži potvrdu svog rada od poznatog istraživača – nije nego ! Nemam važnija posla !

Pogledah na sat, zakasnio sam na večernji orbitalni let za panoramsko razgledanje 17-og svetskog čuda, gigantskog lansirnog tornja izgrađenog na Tibetu. Visine 2o kilometara i prečnika kružne osnove molekularne rešetkaste konstrukcije od skoro 40 kilometara, pružao je impresivnu sliku, naročito pri pogledu iz svemira. Ali da ne bi zauzimao mesta na već prenatrpanoj Zemlji, sagrađen je na paralelnoj bliznakinji udaljenoj od ove naše za jednu piko veličinu stvarnosti, te nije vidljiv golim okom. Problem je rešen upotrebom specijalnih naočari raznobojnih stakala, kao u stereo bioskopima i osmatranjem sa tačno izračunate udaljenosti iz svemira. Udaljenost je određena desetim delom milimetra, a kako je to povezano i sa individualnom frekvencijom svakog pojedinog oka, dešavalo se da pojedinci ni iz sto letova ne ugledaju veličanstvenu strukturu. Zlobnici su čak potpuno negirali njeno postojanje, što je apsurdno s obzirom na stotine uspešnih poletanja dnevno, ali iznošenje njihovih, inače vrlo dobro fundiranih, argumenata i dalja rasprava bi nas odvela u neka filozofska objašnjenja i pravce koji su i sami tako rasplinuti i teško dokazivi, pa čak i teško objašnjivi da bi nam oduzeli previše vremena. U svakom slučaju, to nije ništa smetalo kosmičkoj turističkoj industriji da cveta i ostvaruje veću dobit od one koju donosi lansirni toranj.

Dakle, pošto je to propalo, uključio sam veliki holovizor na sred sobe, od čije visoke sofisticiranosti nije bilo neke koristi, zbog male površine po kojoj bih trebao da se krećem ne utičući na gledani program. A i repertoar nije bio nešto. U modi su bile neuverljive kosmičke drame i stare serije sa Divljeg zapada. U nekim takvim događajima sam i sam učestvovao pa su mi snimljene epizode delovale ili previše mlake ili previše krvoločne, a u prikazivanju starih vestern serija se otišlo tako daleko u prošlost da se trenutno prikazivala Bonanca pa čak i neke crno – bele serije sa početaka kinematografije. Politički forumi su mi bili ogavni. Za partiju golfa je takođe prekasno, pravi momenat je jutro, gde se još oseća svežina noći, oprano nebo se cakli, atmosfera puna kiseonika i ozona od kratkog nevremena, a sa trave već nestaje rosa. Uzdahnuh. Veče je izgledalo neperspektivno kako se samo može zamisliti.

Opet uzeh ono parče pelira. Konačno, šta me košta da izigravam Deda Mraza i učinim ljudima uslugu svojim prisustvom. Samo, da vidimo gde je to ? Plan grada mi je dosta toga rekao ali ne i sve. Zapadno od centra desetak kilometara, ni u prvoj zoni a ni na periferiji. Možda je najbolje uzeti taksi i ne misliti o ulicama, semaforima i pešacima. Obukoh se toplije jer je uveče još znalo da zahladi i spustih se stepeništem sa petog sprata (lift kao i obično nije radio) u rano proletnje veče. Odmah sam stavio tampone u nozdrve jer je pretila opasnost da se ugušim u trenu, i pogledah oko sebe. Ulični lampioni su probijali gustu maglu i kroz grane platana osvetljavali koncentrične isprekidane linije kao kada Severnjaču slikate sa dugom ekspozicijom. Najbliža taksi stanica je na tri skretanja odavde pa stadoh na trotoar da zaustavim neki koji bude prolazio. Kao za inat, ni žive duše, ni auta a kamoli taksija. Nije bilo kiše a na licu su mi se hvatale kaplje kao masne mrlje. Šešir poče da me steže, kao da se i on namokrio pa počeo da se skuplja. Skoro da se pokajah, kad jedan auto sa žutim natpisom na neosvetljenoj tabli kliznu kroz mrak. Dovoljno mu je bilo što sam se prenuo iz one ukočenosti, da pročita namere potencijalne mušterije. U apsolutnoj tišini, kao da je magla prigušivala i zvuke, zaustavi i otvori vrata prema sedištu dijagonalno iza sebe. Papirnatom maramicom sam brisao masne gromuljice čađi sa lica i vrata, a auto krete.

,,Imam filter, reče čovek ne okrećući se, mož΄ se diše˝ i pokaza rukom na proreze u visini glave gde je bila pločica sa natpisom „air condition” . Pogledah prema njemu. Leva strana je odmah iza prednjeg sedišta imala pregradu dok je iza suvozačevog sedišta bilo otvoreno. Video se samo malo, umorni ali dobroćudni profil taksiste koji je, čini se, gledao u volan ili između njegovih ručki u instrument tablu. Kao da je bilo najmanje važno gde idemo. Zato, kad se malo raskomotih, rekoh adresu što sam je zapamtio sa papirića, na šta on samo kimnu: „Aaaa” što je trebalo da znači da mu je mesto poznato, i ne menjajući brzinu nastavi vožnju. Erkondišn je stvarno radio, ali ne regulišući temperaturu, već pročišćavajući vazduh. Upravo mi je ta funkcija i bila potrebna. Izvadih tampone i udahnuh punim plućima. Malo metalnog ukusa, malo na prašinu ali neuporedivo boljeg oseta nego napolju.

Centar smo obišli odozdo, kroz tunel koji je vodio ka izlazu iz grada, bez semafora i raskrsnica. Nije imalo šta da se vidi. Svetlo kao da se štedelo, ili je i u tunel prodrla magla i priguši-vala ga. Nisam ni primetio kada smo izašli. Možda zato što smo dugo išli ispod nekog nadvožnjaka a kada smo skrenuli sa glavnog puta već smo bili u prigradskom naselju, gde je svetlo i onako retko ili polomljeno. Kuće su se polako spuštale i samo je tu i tamo štrčala po koja, ružno glomazna u tom skromnom kraju. Na malom ukrštanju sa sporednim drumom, nakrivljena tabla sa nazivom mog odredišta je pokazivala pravo dalje, ali taksista samouvereno skrenu desno. Nekada je i tu, skoro sigurno, bio asfalt a sada je samo razbacani, krupni šljunak podsećao na bolja vremena. Šofer je pažljivo obilazio nevidljive rupe, balansirao na ivici pravih provalija dok se ne zaustavi pred kraj uličice i ugasi auto.

Začuđeno se osvrnuh oko sebe. Zadnje ulično svetlo smo ostavi-li pre pedesetak metara, u skoro potpunom mraku se nazirala ograda sa crnom kapijom od kovanog gvožđa, čije su uspravne šipke virile iz blata kao da decenijama nije otvarana. Okrenuh se taksisti koji je brisao šoferšajbnu iznutra:

,,Sigurni ste da je to...'' ali mi ne dopusti da završim, očito dobar poznavalac psihologije svojih mušterija:

,,Ništa ne brinite ovo je miran kraj'', a kad vide da ga gledam bledo, dodade:

,, To vam je ta kuća'' i pokaza na ogradu ispred. Dadoh mu napojnicu i on brekćući i tražeći siguran prolaz, kao nostromo u luci, otkrivuda nazad.

Kad nestade na onoj zadnjoj raskrsnici, nastade još veća tama. Malo zažmurih, da mi se oči priviknu, i osmotrih bolje gde se nalazim. Široka, ciglom zidana pa malterisana ograda, sa kratkim tarabicama od gvožđa između povisokih stubova, protezala se daleko, kao tri-četiri prosečna placa. Sa unutrašnje strane su posađene tuje, gusto pa još sečene i potkresane. Pogled nije mogao da probije tu barijeru. Ipak, posle hodanja duž ograde, otkrih malu gvozdenu kapijicu, nadsvođenu polukružno zidanom ciglom. Blagi pritisak na kvaku i uz neznatni škriput se otvori ka stazici od betonskih ploča, između kojih su provirivali busenovi trave. Kuća na kraju staze niska, kao da je nasipanjem delimično zatrpana pa je ispred ulaza imala i jedan stepenik naniže. Niz prozora prema dvorištu, sa spuštenim roletnama koje su sprečavale vidik, ali je pri dnu na nekoliko mesta provirivala sivkasta, svuda ista svetlost, što je ukazivalo da se radi o istoj prostoriji ili nekom hodniku.

Priđoh tamnim hrastovim vratima, kojima su gvozdene šine nadovezane na masivne šarke i prikucane metalnom klinovima, davale težak, okovani izgled, i blago kucnuh na ukrasni zvekir. Ništa se ne dogodi. Pažljiviji pogled otkri malter oko ragastova vrata koji nije bio okrečen kao ostatak zida, što govori o relativno skoroj promeni vrata a onda, ispod lista bršljana, ugledah i zvono. Nisam stigao da ga pritisnem a vrata se otvoriše. Čikica, malo poguren, kukastog nosa, ali sa vitalnim sjajem u očima, nije nimalo bio iznenađen i malo teatralnim pokretom ruke me usmeri unutra:,,Ovuda''.

To ,,ovuda'' je bio hodnik, kao što sam i pretpostavljao, osvetljen indirektnim svetlom neonki iza spuštenih delova plafona. Niz od pet dvokrilnih vrata je vodio iz hodnika pa malo zastadoh u nedoumici. ,,Gospodine Tihomire !'', iza sebe začuh glas vratara – možete bilo gde, '' pa pošto sam očito izgledao kao neko kome nije baš sve jasno, dodade:,, evo ovde'' i pokaza na prva vrata. Nisam bio mnogo pametniji kako me to očekuju u svakoj kancelariji, ali čim sam otvorio vrata videh u čemu je stvar. Celom dužinom hodnika se prostirala sala u koju su vodila sva ona vrata. Na drugom kraju, koji je bio nešto niži, uzdignuti podijum sa govorni-com, tri stolice i gomila papira na stolu. Unazad su redovi stolica bili sve viši, ali ne tako naglo kao u amfiteatrima fakulteta, već pre kao u starinskim bioskopima, na šta je sala i ličila. Po zidovima su bile postavljene ploče, mermerne ili gipsane, sa zlatotiskom na gipsanim i crno ili belo po mermeru, sa nazivima društava i udruženja, parolama ili mudrim izrekama. Očito da je služila različitim skupovima i namenama. Odmah iza i iznad podijuma je zategnut natpis na platnu: INTERPLANETARNO, SAMOINICIJATIVNO, NOMENKLATURNO DRUŠTVO, a ispod toga još: OGRANAK ISTOK. Ovo je već bilo nešto. Bolje zagledah lica na podijumu, mada je dim koji se podizao prema tavanici malo izobličavao sliku. Odmah sam prepoznao doktora Klasa, matemati-čara i specijalistu iz nebeske mehanike, profesora doktora Stevanovića sa opservatorije Beli kamen na Vidojevici, dok me lik predsedavajućeg, iako vrlo poznat, nije trenutno asocirao ni na jedno ime. Doduše, ispred je stajala pločica ali sa ove daljine se nije naziralo šta na njoj piše. Za govornicom, napravljenom premasivno, provirivao je čovečuljak sa belom kosom uperenom na sve strane, i očitom namerom da liči na Ajnštajnovu, za koga bih glavu dao da stoji na stoličici, ekstrapolirajući njegove vidljive dimenzije. Prebacih pogled na salu. U ne raskošnim, ali udobnim stolicama se nalazio, slobodno se može reći, cvet interplanetarne statističke kartografije, interdisciplinarci, egzoanalitičari svih sojeva, ,,obični'' matematičari, teoretski astronomi, istraživači praktičari i jedna grupa mlađih osoba, bronzanih lica i smelih ledenih pogleda, za koje je očito da su piloti kosmičkih brodova, iskusni vakuumovci, navikli na opasnosti koje krije ledeni ponor vasione. Videh tu i neka poznata lica na čijim brodovima sam putovao i delio dobro i zlo. Kapetan Kosta, mali rastom ali ljudina u srcu, koji se prvi spustio na trošnu površinu 13-te planete, nostromo Đordi specijalista za prevođenje brodova kroz Ortov oblak na krajnjim granicama sistema, odakle se Sunce ne razlikuje od svetlijih zvezda i još neki, sve prekaljeni zvezdani putnici i pustolovi. Ovde, na kraju sale u polumraku, niko nije obraćao pažnju na mene pa oslušnuh šta se priča za govornicom. U međuvremenu je ,,Ajnštajna'' zamenio široko građen čovek sa crnim gustim obrvama koje su se bahato raširile preko čela i na kraju se uvijale u šiljak pravo na gore prema vrhu slepoočnice. Tako karakterističan lik se ne zaboravlja i odmah se setih imena: Dikran Mardikjan doktor nebeske mehanike, vrstan matematičar, dopisni član Kornel univerziteta, počasni doktor filozofije na Itonu, redovni profesor katedri za astrodinamiku na domaćem univerzitetu, širokih interesovanja, član mnogih udruženja i foruma. Njegovo prisustvo još pojača utisak koji su na mene ostavila lica koja sam već prepoznao.

,,I samo postojanje jednog ovakvog tela ruši mnoge naše predstave i večne istine'' govorio je on, ,,i otvara pitanje klasifikacije ovog tela, kako u okviru Sunčevog sistema, tako i po pitanju same njegove prirode''. Tu još više načuljih uši jer se, očito, radilo o nekoj važnoj stvari. ,,Njegova velika gustina govori o zvezdanom poreklu, kao i zračenje u infracrvenom delu spektra, mada po masi od svega 2,23 posto Sunčeve, to teško da može biti zvezda.'' Tu je usledio niz podataka u prilog dokazivanja zvezdanog porekla nepoznatog objekta, ali i nekih koji su to isključivali. Nikako nisam mogao da odgonetnem o čemu se radi, koji je to objekat mogao da pobudi toliko interesovanje i okupi najučenije glave planete. Svakog dana se otkrije niz novih vansolarnih planeta i objekata druge vrste, ali je to postala rutina i trebali ste redovno da pratite razne biltene i elektronske cirkulare istraživačkih timova sa raznih univerziteta, pa da budete u toku i evidentirate ta otkrića. Profesor Mardikjan je u međuvremenu prešao ponovo na normalan jezik reči, a ne brojki:

,,Na osnovu poznatih parametara putanje, mase i brzine tela, matematičke simulacije nam govore da će ući u putanju oko dvadeset puta udaljeniju od sistema Pluton-Haron, te da će u vrlo ekscentričnoj, ali stabilnoj orbiti, zauzeti svoje stalno mesto u Sunčevom sistemu.'' Ma o čemu on to !? Kroz misli mi prohujaše slike svih mogućih katastrofa. Znači zato je to organizovano ovako tajno. Da se ne uznemirava javnost ! Koja je tu zavera ćutanja morala da se sprovede, da se ovakva vest ne pročuje u širim krugovima. Sledila je kraća priča o parčetu zvezde, koja je ko zna kakvom kosmičkom katastrofom razbijena i čiji je deo, polako se hladeći, dospeo u blizinu naše matične zvezde. Moguće je da se radi i o patuljastoj graničnoj zvezdi izbačenoj iz višestrukog sistema, tamo negde iz centra Mlečnog puta. Sa vrlo niskom površinskom temperaturom mogla bi se opisati kao crni patuljak mada će još milionima godina isijavati višak zračenja u svemir. Ukoliko bi se u vrlo bliskoj satelitskoj orbiti oko nje našlo neko telo, primalo bi dovoljno toplote za život bića prilagođenih na zrečenja u infracrvenom delu spektra. Profesor se neko vreme zadrža na opisivanju mogućeg dejstva novog tela na odnose među postojećim planetama – starosedeocima i opasnostima koje iz toga proističu po ljudski rod i njegove naseobine svuda po sistemu, od planeta, satelita velikih planeta, naseljenih unutrašnjosti asteroida i samostalnih zajednica na minijaturnim veštačkim svetovima. Po njegovim rečima stvari tu i nisu stajale tako loše. Pa čak i na protiv ! Mogla se tu izvući i neka korist. Mislio sam da će se tu zapodenuti oštra diskusija, međutim, kao da je to negde već prežvakano i zaključeno da nema opasnosti, pa se publika oglasi samo mlakim pljeskom poštovanja za, izgleda, već poznatu istinu. Glavni deo je tek nailazio. ,,No'', cenjeni profesor tu preteći dignu prst u vazduh, guste obrve, zajedno sa čelom, krenuše jedna prema drugoj u bezuspešnoj nameri da se spoje, i nastavi: ,,postoje zle namere našeg večitog protivnika, mrsko mi je da i izgovorim njegovo ime, da ovu zvezdu na umoru, putnika iz samog središta naše galaksije, označe kao trećerazrednu planetu na samom rubu našeg zvezdanog sistema i daju joj šarlatansko ime Lucifer, po nekom starom romanu ! '' Sada mi je već bilo sve jasno. Nakon razdvajanja jedinstvenog nomenklaturnog društva, jedinog ovlašćenog da katalogizira novootkrivene objekte u svemiru, na istočni, ortodoksni, ogranak i zapadni, mnogo slobodniji ali često i prenagljeniji u davanju ocena nekih pojava, dolazilo je do stalnih sukoba između njih. Ovaj, čiji sam gost trenutno bio, zadržao je više starog članstva, poznatih naučnika i stručnjaka. Drugi se više oslanjao na mladi kadar, na brzinu reagovanja i imao izraženu komercijalnu stranu u radu. Ne jedno istovremeno otkriće je pripalo njihovim članovima iz prostog razloga što su ga prvi prijavili, često ne izvršivši višestruku proveru kako je to predviđeno. Problem je, međutim, bio u tome što konačnu arbitražnu odluku donosi telo, inače formirano odlukom establišmenta nakon podele Interplanetarnog nomenklaturnog društva, vrlo korumpirano i kod koga naučni, često nisu bili i glavni argumenti. Uostalom kao i sva tela sastavljena od političara. Dva ogranka razbijenog društva su zadržala samo savetodavnu ulogu a preporuke su im vremenom sve manje uzimane u razmatranje. Kruže glasine da su neki članovi novog tela odigrali glavnu podstrekačku ulogu u raspadu starog jedinstvenog društva.

Profesor Dikran je na kraju preložio da se novi objekat okarakteriše kao zvezda, da se njegova orbita definiše po numeričkim elementima rastojanja i kretanja u odnosu na zajednički centar gravitacionog privlačenja dva tela, i da mu se da konzervativno ime SOL 2 . U tom momentu su u prednjim redovima otkrili uhodu iz zapadnog ogranka društva koji je celo vreme, mada vrlo perfidno, pokušavao da upadicama izazove raskol i zbuni govornike. Dok ga je obezbeđenje vuklo napolje, uz pogrdne reči prisutnih, vapaja ,,izdaja'', a bogami i neki bubotak kišobranom i savijenom fasciklom, reših da napustim eminentni skup. Dok sam stajao kod vrata, na podijum izađe neka uvažena starina koju dočekaše razbijenim aplauzom, očito još pod utiskom nemilog događaja od pre nekog minuta. Kad ovaj poče od metoda za otkrivanje ostataka novih i supernovih u udaljenim krakovima galaksije, izađoh u hodnik a zatim, ne videvši vratara koji je verovatno učestvovao u odstranjivanju uljeza, otključah ulazna vrata i skliznuh u mrak.

Smog se povukao, sinule zvezdice, stari prijatelj Mars se nekako stidljivo crveneo. Negde daleko i Sol 2, ili Lucifer, prema tome koja struja bude pobedila, kružio je oko Sunca, ili su kružili oko zajedničke ravnotežne tačke već kako ko na to gleda. Dok se u sali spremala strategija i vodila borba mišljenja, one na koje se to odnosilo su mirno sjale, kao što su radile i prethodnih milijardi godina kada nije bilo ljudi, i kao što će raditi narednih milijar-di kada ih više neće biti.

Ovo nije bio poziv za nas iz prve linije istraživača ali veče mi nije uzalud prošlo. Još jednom se videlo koliko se dragocenih naučnik-sati gubi zbog nesloge, politikanstva, sebičnosti. Optimisti mogu na to da gledaju sasvim drugačije: Koliki latentni potencijali mogu da se pokrenu u slučaju potrebe. Ipak, glavno je da se napreduje ! Nekad brže, nekad sporije. Postepeno ili u skokovima. Korak nazad pa opet napred, takva je priroda ljudskog društva. Dok su mi se misli već udaljavale od tema sa skupa, krenuh da potražim taksi.