Kada je 25. avgusta 1989. godine Voyager 2 proleteo na samo 4.950 km od Neptunovog severnog pola, on je bio najdalja planeta Sučevog sistema (Pluton je to ponovo bio tek 1999. god.). To je Voyageru 2 bio najbliži prilaz nekoj planeti od kako je pre 12 godina napustio jednu od njih – Zemlju.

Neptun se okrene jednom oko Sunca svakih 165 godina. To je najmanja od naših gasnih planeta–džinova. Za sada se zna da ima 8 satelita, od čega je Voyager otkrio 6. Neptunov dan traje 16 sati i 6,7 minuta.

Iako se veruje da Neptun prima svega 3% od onog Sunčevog svetla koje prima Jupiter, to je dinamična planeta, sa nekoliko iznenađujućih tamnih mrlja, koje jako podsećaju na Jupiterove orkanske oluje. Najveća, nazvana Velika tamna mrlja, veličine Zemlje, ista je kao Velika crvena mrlja posmatrana na Jupiteru.

Najsnažniji vetrovi od svih planeta otkriveni su baš na Nptunu. Duvaju u pravcu zapada – u suprotnom pravcu od okretanja planeta, i duvaju i do 2000 km na sat.

Magnetno polje Neptuna, kao i kod Urana, jako je nagnuto – 47º u odnosu na osu rotacije planete i izmešteno je za 0,55 poluprečnika (oko 13.500 km) od fizičkog centra planete. Upoređujući magnetna polja dve planete, naučnici misle da je ekstremna orijaentacija zapravo uzrokovana unutrašnjim strujanjima u Neptunu i Uranu, a da nije rezultat nagnutosti ose rotacije Urana ili nečeg drugog. Voyagerovo proučavanje radio talasa izazvanih magnetnim poljem odredili su tačnu dužinu Neptunovog dana. Svemirski brod je takođe otkrio postojanje aurora ali mnogo slabijih od onih viđenih na Zemlji i drugim planetama.

Pet sati kasnije po dolasku do Neptuna, Voyager 2 je preleteo na 40.000 km od Tritona, poslednjeg čvrstog nebeskog tela koje je sonda istražila. Triton, najveći Neptunov satelit, za koji se otkrilo da je ne samo najzanimljiviji satelit, već i jedan od najintrigantnijih u čitavom Solarnom sistemu. Otkrio je dokaze o snažnoj geološkoj istoriji i pružio slike jakih i aktivnih erupcija tipa gejzira azota i tamnih čestica materije izbačenih nekoliko kilometara u retku atmosferu. Tritonova relativno velika gustina i retrogradno kretanje otkrivaju da on nije originalni član porodice Neptunovih satelita, već zarobljeni objekat. Ako je to istina, moguće je da su snažne plimske sile istopile Triton na njegovoj početnoj ekscentričnoj orbiti i da je oko milijardu godina pošto je bio zarobljen, bio tečan.

Izuzetno retka atmosfera, debljine oko 800 km i, nalazi se iznad Tritonove površine. Azotni led verovatno čini retke oblake nekoliko km iznad površine. Površinski pritisak je oko 14 mikrobara, 1/70.000–ti deo Zemljinog pritiska. Površinska temperatura je samo 38 K, te je to najhladnije mesto u Sunčevom sistemu.

(jun 2003.)