NEDELJNE VESTI

EKSPLODIRALA RUSKA SOYUZ RAKETA

Ruska Soyuz raketa je eksplodirala 15. oktobra u 20:20 časova po centralnom evropskom vremenu, posle 20 sekundi nakon poletanja sa Plesetsk kosmodroma noseći ESA eksperimentalnu stanicu.

Letelica je nosila istrazivački satelit Foton M1 bez ljudske posade koji je sadržao opremu za 44 različitih eksperimenata koje je napravila ESA. Planirani eksperimenti je trebalo da pokriju široku lepezu različitih naučnih disciplina.

Iako prvi izveštaji potvrđuju da ima ljuskih žrtava, niko od inžinjera i naučnika iz ESA-e, Francuske svemirske agencije, Nemačke svemirske agencije koji su pripremali letelicu, nije povređen.

Ruski organi još ispituju šta je uzrok eksplozije.

NADJENA PRVA VANSOLARNA PLANETA U
BLISKOM DVOJNOM ZVEZDANOM SISTEMU

Astronomi su otkrili prvu planetu u orbiti oko zvezde u dvojnom sistemu. Ovo otkriće ima uticaja na broj mogućih planeta u našoj galaksiji, jer za razliku od našeg Sunca, većina zvezda su u dvojnom sistemu.

Planeta orbitira veću zvezdu u dvojnom sistemu Gamma Cephei, oko 45 sg u sazvežđu Cefej (Cepheus). Zvezda je 1.59 puta mase Sunca dok je planeta 1.76 puta mase Jupitera. Planeta kruži oko zvezde na distanci od oko dve astronomske jedinice, nešto malo dalje od distance na kojoj je Mars u odnosu na Sunce.

Druga zvezda u sistemu je relativno mala i udaljena od primarne zvezde između 25 i 30 aj, što odgovara distanci Urana u odnosu na Sunce.

Astronomeri su i pre nalazili planete u dvojnim sistemima, ali su zvezde u tim sistemima udaljene stotinama puta dalje nego dve zvezde u Gamma Cephei sistemu.

Zvezda Gamma Cephei (3mag.) se može videti golim okom, ali ni veoma jaki teleskopi ne mogu podeliti svetlost ovog dvojnog sistema na dve posebne tačke.

NERED U KRETANJU SATURNOVIH MESECA

Pandora

Naučnici imaju novo objašnjenje za čudno kretanje dva mala Saturnova satelita koji "čuvaju" Saturnov "F" prsten. Pandora, satelit koji se kreće sa spoljne strane prstena, sprečavajući njegovo rasipanje ka napolje, i Prometeus, koji ima istu ulogu sa unutrašnje strane "F" prstena.

Posmatranje ova dva satelita zadnjih godina pokazalo je da se ta dva satelita nalaze na sasvim suprotnim mestima od onih na kojima bi treblo da budu po računanju NASA-ine Voyager letelice koja je proletela pored Saturna 1980 i 1981 godine. Pandora je na oko 20 stepeni dalje u njenoj orbiti nego što bi trebala biti da je pratila standardnu fiziku zadnjih dvadeset godina. Prometeus je za isti broj stepeni sporiji nego što bi trebao biti. Po veličini orbita ovih satelita, 20 stepeni znači više od 160.000 km. Haotični gravitacioni uzajamni uticaj među njima je potpuno odgovoran za ove različitosti.

Sa ovim gravitacionim uticajem, jedva primetna razlika u početnim položajima može kasnije napraviti ogromne razlike u pozicijama tako da kretanje nije ni potpuno predvidljivo tokom vremena.

Dva satelita daju jedno drugome gravitaciono povlačenje svaki put kada Pandora prođe sa unutrašnje strane Prometeusa, što je svakih 28 dana. Zbog toga što orbita ni jednog satelita nije potpuno kružna, svako blisko mimoilaženje ovih satelita nije na istoj distanci, pa ni gravitacioni uticaj nije isti. Uznemirenosti u orbiti izazvane ovim mimoilaženjem dovode do promena u kretanju satelita koji nisu ni periodični niti su predvidljivi. Pre dvadeset godina naučnici su procenili da bi kretanje Pandore moglo biti neuobičajeno i haotično.

Principima akcije i reakcije, isti transfer momentuma sa kojim Pandora gura čestice F prstena ka unutrašnjosti i ka planeti i Prometeus koji ih gura prema napolje, trebao bi da gura dva satelita dalje od prstena. Efekt Saturnovog širokog A prstena, koji je sa unutrašnje strane F prstena, je još značajniji gurajući satelite ka napolje, jer bi se u protivnom F prsten širio.

Iako je otkrivanje satelita "pastira" ispunilo i objasnilo predviđanja naučnika u vezi uske širine F prstena, dovelo je do mnogo više pitanja o dužoj istoriji i sudbini prstenova i satelita oko njih.

Po jednoj teoriji prstenovi bi trebalo da budu veoma mladi kada su tako uski, tek oko 10 miliona godina. Ali u komparaciji sa starošću samog Saturna, to bi bilo kao da su prstenovi kreirani u zadnja 3 minuta dvadesetčetvoro časovnog dana. Priča je dobila novi ton 1990. godine kada su prstenovi bili okrenuti ivicom prema Zemlji, što je bila dobra prilika za osmatranje Pandore i Prometeusa sa Hubble telskopom.

Istraživanja su tada pokazala da su ova dva satelita za oko 20 stepeni udaljeni od mesta gde bi ih normalna orbitalna mehanika postavila. To je tada bilo neverovatno otkriće. Po prvi put astronomi su shvatili da ne mogu predvideti orbitu objekata na nebu.

Ovo je prvo promatranje haotičnih orbitalnih kretanja u solarnom sistemu.

Za Saturnov veći satelit Hyperion se već znalo da ima haotičnu rotaciju oko sopstvene ose.

ASTRONOMI UPOZORAVAJU AMERIČKI
KONGRES O OPASNOSTI OD ASTEROIDA

Grupa od pet astronoma i svemirskih experata je predočila Američkom kongresu  opasnost od asteroida. Njihova poruka je da iako je ova opasnost veoma minimalna u sledećih nekoliko stoleća, opasnost je dovoljna da se preduzmu akcije zaštite. Nije samo jasno šta bi najbolja zaštita bila.

Trenutno, i profesionalni i amaterski astronomi po celom svetu traže i šalju podatke Internacionalnom astronomskom društvu - centru za male planete u Kembridžu, Masacusets. Ovaj centar sakuplja merenja i podatke o orbitama asteroida i objavljuje ih astronomima. Svakako da ovo nije dovoljno od zaštite od "najgore poznate klase prirodnih kataklizmi".

Od kongresa je zatraženo da više finansira teleskope za pretraživanje. Jedan takav instrument "Large-aparature Synoptic Survey telescope" bi bio 6.5m. širokog polja teleskop, dizajniran da locira 90% svih bliskih Zemlji asteroida veličine do najmanje 300 metara, izračuna njihovu orbitu i sagleda da li predstavljaju opasnost po Zemlju.

Trenutni programi većinom traže objekte veličine do najmanje 1-og kilometra. Brzinom sa kojom se asteroidi ove veličine nalaze, ceo program će moći da se završi za nekoliko godina. Iako bi impakt asteroida ove veličine bio najkataklizmičniji, oni su takođe i najmanja opasnost. Manji asteriodi su mnogo veća opasnost.

Jedan od zahteva je i micro-satelit sistem koji bi doneo na Zemlju uzorke sa ovako malih asteroida da bi se oni proučili i da bi to pomoglo u nalaženju načina za njihovo uklanjanje.

NASA trenutno radi na programu pod nazivom In Space Propulsion Initiative koji radi na unapređenju solarno-električnog pogona i pravljenja "solarnih jedra" koji bi omogućili letelicama da posete ovako male asteroide.

NASA je trenutno našla više od pola od zadatih 90% asteroida do najmanje 1-og km. do 2008 godine.

PLUTONOVA NEOBJAŠNJENA ZAGREJANOST

Od 1989 godine Pluton se udaljava od Sunca i astronomi se brinu da bi sve slabija sunčeva svetlost mogla da dovede do kolapsa krhke Plutonove atmosfere. Ali za sada, čini se da se Pluton dobro drži. Rezultati dva skorašnja okultiranja zvezda sugerišu da se Plutonov atmosferski pritisak skoro utrostručio u poslednjih 14 godina. kao i da je površinska temperatura planete porasla za dva stepena Celzijusa.

Tačan razlog zagrevanja nije uopšte poznat. Postoje neki dokazi da je zamrznuta površina Plutona postala tamnija poslednjih godina što je uslovilo više upijanja slabog sunčevog svetla i ispuštanja više gasova u atmosferu.

Alternativno, zamrznuti sloj na Plutonovom severnom polu, gde je trenutno "proleće", bi mogao biti mnogo snažnije oplemenjen. Naučnici su takođe mišljenja da bi planeta tek sada mogla biti na vrhuncu zagrevanja posle prolaska najbliže Suncu, jer najtopliji deo dana na Zemlji je oko 2-3 časa popodne a ne tačno u podne.

Plutonova okultacija zvezde 1988. godine, otkrila je da udaljena planeta ima tanku atmosferu sastavljenu od nitrogena, metana i karbon dioksida.

UHVAĆENA GAMMA RAY EKSPLOZIJA

Došla je bez upozorenja. NASA-in High Energy Transient Explorer satelit je otkrio jaku gamma ray eksploziju u sazvežđu Riba.

Godinama, naučnici pokušavaju da otkriju šta u stvari prouzrokuje ove eksplozije, ali to zahteva brzo reagovanje. Samo 11 sekundi nakon uhvaćenog signala eksplozije, HETE satelit je poslao upozorenje svuda u svet. Samo 38 sekundi kasnije, dok je eksplozija još uvek trajala, HETE je suzio poziciju eksplozije na samo 10 uglovnih minuta i poslao je drugo upozorenje sa ovim važnim informacijama. Astronomi u svetskom Gamma Ray burst Coordinates Network su krenuli u akciju.

Jedan od naučnika iz Kalifornijskog Caltech-a se probudio na pištanje pejdžera i postupajući po utvrđenoj proceduri, pomoću svog kućnog kompjutera je preuzeo  daljinsku kontrolu nad 48" teleskopom Palomar opservatorije, koji je bio u sred lova na jedan asteroid. Teleskop se brzo okrenuo ka novoj meti i uhvatio prvi snimak samo 9 minuta posle početka eksplozije.

Eksplozija nove zabeležena na levom snmku

Fotografija prikazuje vidljivu svetlost koja je počela da bledi posle eksplozije jačine 15.5 mag., čineći ovu fotografiju drugom po redu ikad napravljenu po jačini magnitude. U sledećih 8 minuta svetlost je izbledela za trećinu dok je teleskop pravio još snimaka.

Japanski astronomi su počeli praćenje eksplozije 37 minuta posle eksplozije. Australijski astronomeri su posle 7 časova postigli spektrum i pripremni "redshift" od 1.60. Kasniji spektrum pokazuje da je ovo "redshift" oblaka gasa u prvom planu, i da eksplozija sama ima "redshift" od 2.3. Ovo prikazuje distancu od 10.5 milijardi svetlosonih godina ili 80% preko univerzuma koji možemo posmatrati.

Gamma Ray eksplozije su najenergičniji i najnasilniji događaji u kosmosu. Tipična eksplozija nadjača svetlost cele galaksije za nekoliko milijardi puta. I pored toga, kratko trajanje (Gamma radijacija traje od delića sekunde do nekoliko minuta) znači da izvor energije mora biti jako mali po veličini. Većina astronoma smatra da je Gamma Ray eksplozija rezultat mlaza materije koji je izbačen veoma blizu brzine svetlosti od strane malog, zgusnutog jezgra masivne zvezde koja kolapsira u novorođenu crnu rupu.

Ovaj zadnji dogadjaj je nazvan GRB 021004.

Trudom astronoma ovaj događaj je do sada najpromatranija eksplozija Gamma Ray u zadnjih 30 godina od kada je prva otkrivena. Do sada je preko 100 teleskopa po celom svetu prijavilo podatke o ovoj eksploziji uključujući i amatere astronome opremljenih CCD kamerama a priključenih na GRB Coordinates Network.

Svetlost ove eksplozije je sada jačine 21 mag.

Naučnici se nadaju da će ovo biti prelomni trenutak u proučavanju ovih neverovatnih događaja.

NOVA IZNENADILA ASTRONOME

XMM Newton X ray satelit, veća slika (32k)

Delimično eksplodirana zvezda, poznatija kao "nova", se povratila brže nego što je očekivano, kažu naučnici koji analizirali nove podatke sa ESA-inog XMM Newton X ray satelita.

Nova eksplozije nije potpuno razarajući fenomen. Posle eksplozije, zvezda se povrati i ponovo počne da svetli.

Do sada, naučnici nisu znali koliko dugo ovaj proces traje. U ovom slučaju, eksplodirana zvezda se povratila za manje od tri godine. Ovo je veoma iznenađujuće sa obzirom da originalna eksplozija oslobodi energiju 100.000 puta veću od one koju oslobodi naše Sunce za godinu dana.

Eksplodirajuće zvezda dolaze u različitim oblicima, od kojih je najveća supernova. U njihovom slučaju ništa ne ostane od zvezde posle eksplozije, osim najveće od svih astronomskih misterija: crne rupe.

U slučaju nove, eksplozija nije tako razarajuća i zvezda opstaje da bi ponovo svetlela neki drugi dan. Koliko dugo vremena posle eksplozije treba da zvezda započne taj drugi dan? XMM Newton je dao odgovor...nekoliko godina.

Nova, veći snimak (14k)

Nova je sastavljena od dve zvezde. Orginalno počinju kao dve normalne zvezde, koje se drže zajedno snagom njihove gravitacije. Obe sjaje ravnomerno. I pored toga jedna zvezda stari brže nego druga postajući malo vruće jezgro poznatije kao beli patuljak zvezda. Par zatim postaje zaključan u razarajućem ciklusu u kome beli patuljak "vuče" materiju od druge zvezde, "pokrivajući" sebe sa ukradenim gasom. Jednom kada se dovoljno gasa nakupi, katastrofalna nuklearna reakcija počinje, stvarajući masivnu eksploziju kaja guta belog patuljka.

Iako ovo nije dovoljno veliko da bi uništilo zvezdu, uzrokuje veliko izbacivanje materijala sa površine raskidajući protok materijala sa veće zvezde ka belom patuljku.

Nova V2487 Oph je imala takav razvoj dogadjaja 1998. godine. Posmatranje sa XXM Newton satelitom je pokazalo da je beli patuljak završio "hranjenje" sa veće zvezde u samo 2.7 godine.

Ovo je brže nego što su astronomi pre toga mogli i zamisliti. Posmatranje kroz šireći oblak krhotina nakon eksplozije da bi se ustanovilo da li nuklearna reakcija još uvek traje na površini belog patuljka, otkrilo je neočekivano X-ray zrake što je pokazalo da se V2487 Oph vratila u normalno stanje ponovo usisavajući gas sa veće zvezde.

vrh

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa | | Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride |