|
ili "Kako početi..."
Kada se pomene astrofotografija, obično su prva asocijacija zvezde, magline i planete, i skupocena i specijalna astronomska i fotografska oprema. Međutim, pod ovim pojmom danas se u stvari podrazumevaju sve fotografije neba koje sadrže nebeska tela, pa i druge pojave vezane za ista, bez obzira da li su snimljene velikim teleskopom ili običnim fotoaparatom. Jedini preduslov je da su na fotografiji nebesko ili nebeska tela jasno naglašena tema snimanja ili izražen deo slike. Tako se barem može zaključiti po fotografijama koje objavljuju vodeći svetski časopisi za astronomiju. Prema tome, u astrofotografiju spadaju i lepe fotografije izlaska ili zalaska Sunca i Meseca. Shodno svemu napred iznetom, u ovu oblast fotografisanja, u najširem smislu spadaju, kako fotografije samih nebeskih tela (ovde se ubrajaju i veštački zemljini sateliti), tako i fotografije koje pored nebeskih tela uključuju i objekte zemaljskog porekla ili pejsaže. Neki fotografi idu dotle da čak naknadno u svoje fotografije noćnog neba ukopiravaju pejsaže ili samo njihove siluete, što im otvara mogućnost da nebo na tim snimcima bude sa zvezdama kao tačkicama, a pejsaž ostaje nerazmazan. Naravno da te intervencije ne smeju narušavati autentičnost astrofotografskog dela takve slike, ako želimo da ona i dalje slovi za astrofotografsku. Astrofotografijom se može baviti i danju, a to ne podrazumeva samo snimanje Sunca i Meseca, nego i sjajnih planeta koje umeju biti vidljive danju (Venera, pa i Jupiter i Saturn), kao i veštački zemljini sateliti (npr. dnevni bljeskovi telekomunikacionih satelita iz porodice Iridium).
Sada kada smo grubo definisali šta sve može biti astrofotografija, da vidimo šta nam je potrebno da bi smo počeli njome da se bavimo. Iz navedene »definicije« se vidi da ona i ne mora da bude bauk, pa time nam nije nužna ni neka specijalna oprema (barem za početak). Iz naziva je jasno da je to pre svega fotoaparat. Odmah da razjasnimo neke stvari: najviše će nas ograničavati digitalni fotoaparati (mada su u poslednje vreme i oni sve bolji), i oni koje popularno zovemo »idioti«. Ograničenja pre svega nastupaju kad dođemo do dela astrofotografije gde su nam potrebne dugačke ekspozicije, što će reći – do noćnih astro-snimaka. No o svemu tome detaljnije kada pređemo na rad sa digitalnim aparatima... Takođe treba napomenuti da se u astrofotografiji u priličnoj meri koriste i drugi uređaji sposobni da registruju sliku, a to su video kamere, kamere za video-nadzor, web-kamere, koje su takođe vrsta video-kamera. Rad sa njima se primenjuje uglavnom za snimanje sjajnijih objekata (Mesec, Sunce, planete..., mada postoje i modifikacije za duže ekspozicije), a metod rada podrazumeva snimanje kraćih video sekvenci – po nekoliko minuta, iz kojih se posle u računaru biraju najbolji pojedinačni snimci nastali u momentima dobre vidljivosti. Ti najbolji snimci, često i nekoliko stotina njih, se onda spoje u jedan (stacking), koji o snimljenom objektu imaju mnogo više vizuelnih informacija nego najbolji pojedinačni. Jedna od poznatijih grupa koje rade na primeni ovakvih metoda je i prilično aktivna i razgranata QCUIAG (QuickCam and Unconventional Imaging Astronomy Group). Još jedna metoda snimanja koja uzima maha je i takozvana »Drift Integration« metoda, koja čak omogućava snimanje neba video kamerom montiranom na stativ koji nema praćenje, već se posebnim softverom integriše veliki broj pojedinačnih kvadrata/frejmova, tako da se svi ti kvadrati prethodno »poravnaju« kako bi se likovi zvezda poklopili u jedan, umesto da budu puki tragovi kao kod klasičnih fotografija bez praćenja, a što bi se i ovde dobilo običnom integracijom. Za ovakvo snimanje je važno da senzor kamere bude što osetljiviji i na najslabiju svetlost. Ovim načinom se mogu uspešno snimati i objekti kao što su magline, a ne samo sjajnije zvezde. Kada se radi o »idiotima« (fotoaparatima), oni u većini nemaju ekspoziciju »B«, pa su kao i većina današnjih digitalaca ograničeni na dnevne astro-snimke, sto je veoma usko područje astrofotografije. A čak i ako poseduju »B«, pri dužim ekspozicijama će vrlo brzo prosto »pojesti« svu struju iz baterije. Pa onda, da zaključimo koji su nam fotoaparati ovde u prednosti, kada je reč o snimanju na film: ovde nesumnjivo dominiraju stari, dobri, mehanički fotoaparati koji imaju mogućnost postavljanja ekspozicije na »B«, a tada rade i bez baterija. To znači da su ovde sasvim ravnopravni i jeftine PRAKTICA-e te ruski ZENIT-i, ZORKI-ji, a za početak mogu da posluže čak i davno zaboravljene SMENE. Bitan je kvalitet optike. Naravno, u maloj prednosti su oni aparati kojima se objektivi mogu menjati, što za početak i nije presudno. Sledeće što će nam biti potrebno, kada snimamo sa dugačkim ekspozicijama, to su stabilan stativ (za čudo, ali nisu svi takvi), žičani okidač i štoperica ili sat sa »sekundarom«. Tu su još i papir i olovka i baterijska lampa sa belim, i prigušenim crvenim svetlom. (Belo - ako vam nešto ispadne pa morate de tražite, a crveno, jer vas pri podešavanju aparata i zapisivanja takvo svetlo najmanje zaslepljuje i ometa adaptaciju oka. Naime, noću vam je veoma bitna prilagođenost oka na rad u mraku, a zapisivanje je neophodno da biste kasnije analizirali svoj rad, jer je ovde skoro sve bazirano na eksperimentisanju i sopstvenom iskustvu. Tuđe iskustvo, koje je često prateća »legenda« uz fotografije objavljene u časopisima, dobra je polazna osnova, ali ga ne treba uzimati zdravo za gotovo.) I poslednje, ali ne i najmanje važno, potrebni su entuzijazam i ISTRAJNOST, i to u velikim količinama. Poslednja osobina je veoma bitna jer se najveći broj snimanja obavlja van naselja, daleko od svake rasvete, i u doba godine kada su noći hladnije, ali je i nebo bistrije. Ovaj uslov je možda i najteže ispuniti, barem na duže staze, no vredi se potruditi. Ah, da. Vrlo često, čak i leti, topla odeća, a može i termos sa nekim toplim i okrepljujućim napitkom. (25.05.2005.)
|
||||||||||||||||||||||||
