Vaš članak me je podstakao da napišem ponešto o svojim zaključcima u vezi sa gravitonima i antigravitonima odnosno sa gravitacijom. Gravitaciju prenose gravitoni a ne Higsov bozon iz jednostavnog razloga što tako teška čestica (ne razumem kako je proglašavate za najlakšu) nebi dozvolila da se vidi ni jedna zvezda na nebu. Suprotno uobičajenom mišljenju da gravitacija deluje neograničeno daleko, imam neoborive dokaze da je dejstvo gravitacije ograničeno. Jedan od tih dokaza je upravo slika galaksija u sudaru koju pokazujete u ovom broju AM umesto slike Meseca. Takve su sve slike 338 pekularnih galaksija koje je sakupio Halton Arp u svom atlasu. Iako nisam astronom, već geolog, potpuno se slažem sa njim, da je svaka galaksija, kada se malo bolje pogleda, pekularna. Isto tako se slažem sa njim da Doplerov efekat nije uzrok crvenom pomaku i da postoji neko trenje u kosmosu. Hablova konstanta ni izdaleka nije konstanta i pokazuje ustvari gubitak energije elektromagnetnog zračenja svetlosti zbog susreta sa gravitonima u kosmosu. Sumnjam da ni jedna čestica, sem fotona, nije bez mase, ma koliko ona bila mala, praktično nemerljiva za našu tehniku. Kako izmeriti masu gravitona, koji je (po mome računu) težak 2.1845x10 -73kg ili 4.17x10 -42 (Feynmanov broj) mase elektrona ili pozitrona? Graviton je tako mali da svetlosno zračenje prema njemu izgleda kao najveći morski talas prema virusu ili još više. Kada svetlosni zrak putuje 60 miliona godina kroz gravitacione talase u kosmosu on mora "platiti kartu" za to što prolazi preko silnih gravitona. Gravitoni i antigravitoni neprekidno nastaju svakim kružnim kretanjem usled gravitacije. Svako kružno kretanje je ubrzano i proizvodi gravitone i antigravitone koji glatko prolaze ne samo kroz prostor već i kroz materiju zato što su tako beskrajno mali. Gravitaciju samu izazivaju gravitoni jer ih, kao i svaku drugu masu, privlači kako mala tako i velika masa. Razume se da mnogo više gravitona i antigravitona masa privlači nego što ih zrači njeno kružno kretanje. Opšti zakon gravitacije se mora dopuniti zračenjem gravitona i antigravitona usled kružnog kretanja koje je ubrzano.

Cela fizika se mora preraditi zbog gravitona i antigravitona. To isto važi i za kosmologiju. Gravitacijski talasi odlaze veoma daleko kao gravitoni i antigravitoni koji se vraćaju u svojoj težnji da se ponovo spoje i nestanu. Ista težnja je u svakom atomu materije. Gravitacijski talasi ne samo da su polarizovani već u galaksijama vidimo i cirkularnu polarizaciju u vidu ogranaka sa više zvezda i gušćom materijom nego u drugim delovima iste galaksije. U pravcu upravnom na ravan galaksije gravitacijskih talasa skoro da nema a verovatno nema ni gravitacije. Broj čestica u Kosmosu je nemoguće izračunati iz dva razloga:

Prvi je da je Njutn bio u pravu kada je predvideo zaista beskonačan Kosmos, a ne Ajnštajn sa svojom teorijom o zakrivljenom i konačnom prostoru. Kosmos nije predmet, to je svojstvo prostora, neprekidno nastaje i nestaje, bez početka i kraja kako u vremenu tako i u prostoru. Nedavno preminuli Fred Hojl je bio u pravu mada mu objašnjenja nisu bila baš prava. Teorija o Big-bangu, kosmičkom jajetu, pozadinskom prazračenju, Doplerovom efektu, bezglavom bežanju galaksija od nas i međusobno su sve pogrešna objašnjenja za svakodnevne pojave u Kosmosu zato što sva ta objašnjenja ne vode računa o gravitonima i antigravitonima u Kosmosu. Takva objašnjenja vuku koren iz hrišćansko-jevrejskog mita o postanku Kosmosa koji je pomeren za 17 milijardi godina unazad. Savremena nauka o Kosmosu u bitnom nema razlike sa crkvenom dogmom da je neko, nekada davno," okrenuo prekidač" , ili naredio da se upali svetlo.

Drugi razlog zbog koga je nemoguće izračunati broj čestica u Kosmosu je to što one upravo sada nastaju i nestaju. Čak i kad samo mahnete rukom, razdvojili ste prostor na gravitone i antigravitone a njima je potrebno u praznom prostoru oko 16 milijardi svetlosnih godina da se ponovo sretnu i ponište. U međuvremenu postoji svet, teče vreme i mi raspravljamo o postanku Kosmosa. Od svega što ste napisali u Vašem članku o broju čestica u Kosmosu, dobro je jedino ono što nauka nije potvrdila a to je da je broj čestica i antičestica u Kosmosu jednak. Greška je što mislite da je antimaterija negde daleko u Kosmosu. Ona je tu, u nama, materija i antimaterija su jedinstvene u samoj materiji. To je svojstvo gravitona i antigravitona da traže jedan drugog. Kada se nađu, recimo elektron i pozitron, ili 4.17x10 42 gravitona i antigravitona, čestica i antičestica, vidimo bljesak pretvaranja materije u elektromagnetno zračenje, tj. neko je upalio svetlo i to je sve.

Sandić Božidar, inovator

Hvala što ste tako pomno pročitali moj tekst koji je izašao u AM. Ipak, nedovoljno pomno da uočite da je pri pomenu Higgsa nastao mali lapsus (verovatno) u štampanju, jer se već u sledećem redu pominju teraelektronvolti, pa je i laiku jasno da se radi o hipotetičnim česticama sa najvećom, a ne najmanjom masom, jer je Tera prefiks za 10 na 12-ti.

Što se tiče mog stava o antimateriji, on jeste ili nije pogrešan ali se ipak zasniva samo na trenutno važećim i opsteprihvaćenim naučnim postulatima. Dok egzaktna nauka ne da svoju poslednju reč o toj temi, mislim da nema svrhe da joj ja dodajem svoje skromno mišljenje. Uzgred, nigde nisam rekao da gravitaciju prenose bozoni.

Na kraju, svrha čitavog mog članka o broju čestica u svemiru jeste da se vidi rezon, način računanja i razmišljanja, bez želje da se bukvalno ulazi u tačan broj. Razlozi za to se kriju, kako sam i rekao, u tome što još uvek ne raspolažemo sa dovoljno znanja o tome, a ja pišem samo o onome o čemu nauka ima svoju poslednju, mada ne i konačnu reč.

Slažem se sa vama u tvrdnji da je nemoguće reći tačno koliko ima čestica u kosmosu jer još uvek postoji mogućnost da se npr. potvrdi da neutrini imaju masu, te bi u tom slučaju i oni ušli u račun.

Još jednom, hvala na javljanju i Vašem iscrpnom i meni nadasve interesantnom mailu.

Sa poštovanjem,

Ing Draško Dragović