Postoji mnogo eksperimentalnih i teorijskih koncepata motora koji bi se mogli koristiti za ubrzanje svemirskih brodova, pa samim tim i skraćenje putovanja, uz znatno manji utrošak energije nego što je to trenutno potrebno. Međutim, danas samo jedan od njih ima realne šanse da u budućnosti postane standardan. To je tzv. "jonski motor".

Umetnička vizija jonskog motora letilice SMART-1.

Princip je veoma jednostavan i uopšte nije nov, ali tek sada se uviđaju njegove velike prednosti. Uz pomoć električne struje odgovarajući gas (najčešće kseon) se jonizuje, od atoma gasa se odvajaju pozitivno naelektrisani elektroni i stvaraju se se pozitivni joni (katjoni) koji se, uz pomoć električnog polja, ubrzavaju i ispuštaju iz motora stvarajući potisak. Potisak koji se ovim putem dobija je veoma mali i slabašan. Međutim, za razliku od tradicionalnih hemijskih raketnih motora koji neprekidno mogu raditi samo nekoliko desetina sekundi ili nekoliko minuta, uz veliki utrošak energije, ovi motori mogu neprekidno raditi godinama! Upravo taj neprekidan rad i lagano ubrzanje koje letilica konstantno ostvaruje joj omogućavaju da kroz izvesno vreme stekne ogromnu brzinu koja se stalno tokom puta povećava. Primera radi, da je jonski motor ugrađen na evropsku sondu Rosetta, koja bi uskoro trebala da bude lansirana, ona bi umesto 2014. na svoje krajnje odredište, kometu Churyumov-Gerasimenko, stigla za manje od 5 godina!

Naravno, da ne spominjemo da ovakvi motori troše veoma malo energije. Recimo, oni od kilograma goriva daju 20 puta veći potisak od hemijskih raketnih motora. Ukoliko je u pitanju misija ka nekoj unutrašnjoj planeti za izvor električne energije veoma su praktični obični solarni paneli, odnosno kompletna električna energija bi se se dobijala od sunčeve svetlosti. Za misije ka spoljašnjim planetama, gde je sunčeva svetlost slabija, praktičnija je kombinacija između solarnih panela i nuklearnog reaktora (koji se odavno koriste za električno napajanje brodova).

Naravno, jonski motori se ne isplate na kratkim relacijama, kao što je recimo naš Mesec, međutim oni mogu uštedeti mesece, godine, pa i desetine godina, na putovanjima ka planetama. Isto tako, oni su dosta neefikasni u početnim fazama misije pa je korisno kombinovati ih sa klasičnim motorima.

Jonski motori su prvi put praktično testirani tokom 90tih prošlog veka na nekoliko ruskih i američkih satelita gde su i danas u svakodnevnoj upotrebi. Međutim, prva "prava" njihova upotreba je bila na NASA-inom brodu "Deep Space 1" koji je lansiran 1998. godine i do sada više nego uspešno izvršio sva testiranja. I ESA u ovom trenutku vrši ispitivanja svog jonskog motora na brodu SMART-1 koji je prošle godine lansiran ka Mesecu (to je, ujedno, i prva evropska misija ka našem jedinom prirodnom satelitu). SMART-1 će do Meseca putovati 16 meseci. Brodu sa standardnim pogonom, naravno, potrebno je samo nekoliko dana ali kao što sam već napomenuo, jonski motori su najefikasniji na dužim putovanjima.

Jonski motori će sigurno imati jako lepu budućnost. ESA planira da ugradi jonski motor na svoj brod Bepi Colombo koji bi 2009. trebao da bude upućen ka Merkuru, dok NASA već razmatra upotrebu ovih motora na svim svojim budućim misijama ka Jupiteru i Marsu (posle 2010) a možda i ka Plutonu.

M. Tarabanović