Crveni kristal

Ako ste mislili da će u budućim decenijama i vekovima medicinska humanitarna agencija Crveni krst postojati samo pod tim imenom, i pod imenom Crveni polumesec (koje je usvojeno 1906. godine kao dopunsko ime, na insistiranje Otomanske imperije tj. Turaka Osmanlija) i da će to tako ostati zauvek – evo iznenađenja. Usvojeno je i ime Crveni kristal! Stvar je čisto politička. Izraelci su decenijama tražili da se usvoji i crvena Davidova zvezda kao vizuelni simbol, pa i kao treći naziv, te humanitarne organizacije, ali, muslimanske zemlje su bile i ostale apsolutno protiv toga, pa je najzad usvojen crveni kvadrat, nacrtan vrlo debelom linijom, koji stoji na jednom svom uglu. Unutra preostaje rupa, takođe kvadratnog oblika, u koju je dozvoljeno staviti razne nacionalne i verske simbole. Ovo je odmah i učinjeno.

Ali to baš i ne izgleda kao kristal. Evo kako izgleda – prilažemo pet slika o tome.

Interesantno je da Davidova zvezda (ona šestokraka, od dva ukrštena jednakostranična trougla, poznata i kao Davidov štit ili Magen David) nema nikakvo uporište u Talmudu niti u Bibliji, nego je hiljadama godina korišćena kod raznih naroda kao dekoracija, a tek oko 17. veka postaje univerzalni simbol judaizma. Ali, na nju su (kao i na petokraku zvezdu nacrtanu debelom linijom, pentagram) “bacili oko” i neki pojedinci skloni misticizmu, kabalizmu, i sličnim stvarima.

Strogo uzev to, taj lav koji stoji na tri noge (peti znak), a prednjom desnom nogom drži i podiže krivu sablju, dok iza njega izlazi sunce, je simbol kraljevske dinastije Pahlavi (neki, stariji, mozhda se sećaju: šah-in-šah Reza Pahlavi . . . ) ali je ostao na snazi, barem formalno, i sad kad je Iran islamska republika.

Želite da znate kako će izgledati ambulantna kola u 27. veku? Pa, evo, ako bude ovako kako je krenulo, i ako nijedna od tri abrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) ne uspe da nametne neku veliku promenu, imaćete na vozilima Hitne pomoći prilično šarenilo raznih mogućih simbola, a neki od njih bi mogli imati unutar svog crvenog “kristala” i simbol neke vanzemaljske civilizacije, ili marsovske kolonije, zašto ne? Crveno mnogo-što-šta.

Znači ako dospete u daleku budućnost, pa vam se nešto desi i onda dođu po vas oni iz Hitne pomoći, i ako na vozilu primetite Crveni kristal a unutra nešto MNOGO nezgodno, e tad će biti vreme da se zabrinete.

Časopis “Znak sagite” 15

(prikaz pripremio, 2006 04 27, A. B. Nedeljković)

Na njemu piše “oktobar” (a zapravo je izašao u decembru) 2005, sve je latinicom, imena pisaca navedena su u inostranom načinu pisanja (kao u hrvatskim publikacijama: u stilu John Smith), urednik je Australijanac (pa, eh, u australijskim pričama ima baš i kengura... ), ali on u uredničkoj reči jasno kaže da to, što je on sa sobom doneo i u ZS ugradio, jesu priče “tamne fantazije”, i zaista to su fantazi i horor priče, ne SF. U celom ovom broju od oko 206 stranica, ima samo jedna jedina SF priča, od 15 stranica; jedan esej od 2 stranice o mogućem SF tumačenju Pavićevog Hazarskog rečnika; i jedan prikaz Eurokona 2004 na 8 stranica, dakle, ukupno 25 stranica, otprilike nekih 12 procenata, a oko 88% su horor i fantazija i članci (prikazi) o ta dva žanra.

Ovo je, dakle, sa 88% pretežnosti, horor i fantazi časopis, a to je, verovatno, prilično tačan odraz i stvaralačkog, ideološkog i organizacionog odnosa snaga u klubu “Lazar Komarčić” danas. – U ilustracijama, kojih je (ne računajući fotografije, i ne računajući reklamu za striparnicu na Novom Beogradu, a računajući svaku tablu tj. svaku celu stranicu horor-stripova kao jednu ilustraciju) oko 70, proporcija je još mnogo više anti-SF, otprilike 96% prema 4%, jer zapravo samo jedna je SF (na str. 2673, a i ona je davno viđena, to je erotična robotkinja sa glatkom metalnom glavom, crtao je takve, u boji, i davao ih još “Siriusu” za korice, oko 1985. godine, jedan Jugosloven, Miroslav Sinovčić, za koga je u “Siriusu” 105 bilo najavljeno da će otići da radi u Americi). I, već četvrt veka neizbežno kod Bobana Kneževića, skoro sve ostale ilustracije osim stripova dao je njegov prijatelj Bob Živković.

Kad se odlučivao za Bobovu koricu u boji krvi, na kojoj iskeženi kengur ili kengurica (sa mitraljeskim redenikom na sebi) drži ljudsku glavu koju je upravo odsekao nožem, i iz koje još curi krv, Boban nije čak ni primetio da je to horor, smatrao je da je to baš vesela SF karikatura, laki SF humor; ovo znamo iz razgovora s njim na njegovom forumu.

Jedna greškica: naslov priče na str. 2573 je “Dobričina” ali u sadržaju je navedena kao “Dobar momak”.

Pogledajmo priče i članke srpskih autora u ovom broju.

Dimitrije Vojnov, priča “Poslednji život u zavičaju” o provincijskom fudbaleru koji se vraća kroz vreme da bi ipak pogodio penal, jeste fantazija (nema naučnog), i jeste mračna (insistira se na depresivnim i negativnim elementima), ali nije mnogo udaljena od SF (nema čarobnjake itd). – Slično tome, i jedna od inostranih fantazi priča u ovom broju, “Dete iz Tara”, nije mnogo daleko od SF.

Tu je i Fipina fantazija “Tutnjava u ritu” o smucanju nekih likova, pa čak i jednog pravog konjokradice, u ratovima raspada Jugoslavije 1990-tih godina; sadrži napomenu, na prvoj stranici, “što Škrba reče, predveče se nikako ne može” a to je interna šala za veterane srpske SF scene iz onog minulog, dvadesetog veka. Uglavnom stvar je fantazi, fantazi, ne može se ni čakljom prevući preko Drine u SF Land.

Uroš Petrović, “Slova”; u ovoj priči, sa jednim dečakom u sirotištu razgovara duh, tako što statičkim elektricitetom lepi iseckana slova (koja su na kvadratićima papira) za jedan češalj. Fantazi, ali moglo bi proći u nekoj domaćoj TV seriji u stilu Zone sumraka, kad bi iko bio sposoban i voljan da takvu seriju snima. Trag naučnosti sastoji se u tome što duh može da kontroliše, u materijalnom svetu, samo raspored malih količina statičkog elektriciteta; to je, kao ideja, šarmantno.

Ilija Bakić, “Jato”, to je ta jedina SF priča u celom ovom broju! – jato gusaka, u Srbiji posle socijalizma, sada u Uniji; one lete, ali njih treba voditi tokom njihove migracije ka Sibiru i spasavati ih – kao i nas Srbe – od izumiranja. Divna priča, dirljiva, majstorska, odlična.

Pravo je pitanje: da li se ljubiteljima naučne fantastike isplati da za ovu jednu priču daju trista dvadeset dinara, tj. da kupe čitav ovaj broj u kome za njih nema (osim još i eseja Elene Lačok, i prikaza Eurokona) zapravo ničeg drugog, a raznih morbidija ima naveliko. To je kao da na kiosku morate uz novine, koje vam trebaju, svaki put da kupite i po jedan telefonski imenik Zimbabvea, koji vam ne treba, i štaviše morate i da ga odnesete kući i da mnogim takvim telefonskim imenicima Zimbabvea zakrčujete svoju radnu sobu, iz godine u godinu.

Pošto je proporcija ne-SF prema SF, u ovom broju ZS, približno 7,33 prema 1, to znači da sa stanovišta onog ko voli SF, cena jednog broja ZS koji bi bio pun SF iznosi 7,33 puta više, naime, iznosi oko dve i po hiljade dinara. Da formulišemo to i drukčije, malo jednostavnije: vi morate za ovaj Bobanov magazin da date, tokom godina, ukupno dve i po hiljade dinara da biste dobili JEDAN “Znak sagite” pun isključivo SF. Skupo! Preskupo. Mnogo humanije bi bilo da izdavač, Boban Knežević, izdvoji jedan separat, koji bi bio samo o SF, i sastojao se samo od 25 stranica, pa makar i bez ikakvih korica, i koji bi mogao da se kupi za 45 dinara. Ovako ispada da u nekoj suštini Boban prodaje SF fanovima SF tekstove po ceni oko sedam puta većoj nego hororistima horor tekstove. Nije fer...

Da se vratimo, posle ovog verovatno uzaludnog protesta, srpskim pričama.

Milan Urošević, “Kralj nasmejanog naroda”, fantazi.

Aleksandar Marković, “Rešenje”, fantazi, o razočaranom urbanom pijancu samcu kome dolazi Elvisov duh i...

Dušan Žica, pesma “Izlet”, to je horor poezija, nije SF; vreće ljudske kože se pune crevima itd.

To je to. Zatim, članci, eseji, prikazi, srpski i inostrani:

Do kraja ovog broja, Ilija Bakić se pojavljuje još četiri puta, na razmacima od po tridesetak ili pedesetak stranica, sa člancima, prikazima, intervjuima: o horor-fantazi-erotskom stripisti Grabovskom; zatim članak “Odrastanje pod znakom usuda, svetovi epske fantastike” a oni su nam potrebni “da nas bar zakratko uteše”; pa članak “Filmofili – nova tema domaće književnosti”, kako su video-rikorderi pa zatim i kompjuterski laserski diskovi pobedili bioskopsku dvoranu, i kako se to odrazilo u knjigama Ratka R. Radunovića Mi nismo bolesni i Dejana Ognjanovića Naživo; i najzad članak “Katarza u tajanstvenom gradu”, prikaz fantazi romana Ugravirani grad Australijanke K. DŽ. Bišop.

Gibsonov esej “Moj lični, privatni Tokio” više je turistički, lični putopisni, nego što nešto važno kaže o Japanu.

Jovanka Maksimović, “Fantastika u srpskoj umetnosti XIII veka”, članak o iluminiranim prvim slovima na srpskim rukopisima, gde ima tih fantastičnih životinja.

Elena Lačok, esej “Naučnofantastično viđenje Hazarskog rečnika”, interesantna teza.

Andrija Lavrek, članak, “Velesova knjiga – istorija, falsifikat ili fantastika”, ovaj članak je neka vrsta popularizacije nauke, mogao se lako naći i u “Planeti” ili u nekadašnjoj “Galaksiji” ili u nekom sličnom časopisu, a zastupa tezu da, iako je Vles knjiga falsifikat, što naučnici o njoj kategorično kažu, barem je privlačna kao fantastika, kao jedna alternativna istorija Slovena.

Ljiljana Pešikan Ljuštanović, profesor sa filologije Novosadskog univerziteta, članak “Krhke granice realnosti”, o knjizi Uroša Petrovića Priče s one strane čiji je ona i recenzent; tekst članka se potpuno podudara sa recenzijom, to ustvari i jeste recenzija, samo je (koliko smo videli) jedna jedina reč prepravljena.

Ratko R. Radunović, članak “Ogrezlo u bajku i realizam”, ovo je prikaz Bobanovog Crnog cveta.

Dušan Žica, “Modžo: priče prizivanja, uredila Nalo Hopkinson”, prikaz te fantazi knjige.

Miloš Tomin, “Pion u borbi dobra i zla”, prikaz o stripu (i filmu) Konstantin.

Dejan Ognjanović, “Džejkobova lestvica košmara”, prikaz tog horor filma.

i, na kraju,

Pavle Zelić, “Eurokon 2004”, članak (godinu dana zakasneo) o tom događaju, 8 stranica.

Zadnju koricu čine neki oglasi isključivo na engleskom. Možda je to nagoveštaj budućnosti. Možda će kroz pedeset ili sto godina Beograd biti značajan izdavački centar naučne fantastike – na engleskom...

Pozdrav iz SDNF.

vrh