|
Evo SF vesti za poslednji dan februara 2004, a taj je
ove godine 29-ti, jer ovo je prestupna godina.
Dakle:
(1) Viđena je galaksija 13 milijardi
svetlosnih godina stara.
Najudaljenijim poznatim objektom
nazvao ju je astronom sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju, Ričard Elis
(Rićard Ellis). Ona je iza jednog grozda galaksija koji se zove Abel 2218 i koji
je poslužio kao gravitaciono sočivo. Otkriće potvrđuju astronomi čan-Pol Knajb
(Jean-Paul Kneib, of Caltech and the Observatoire Midi-Pyrenees in France) i
Robert Kiršner (Robert Kiršner, Harvard-Smithsonian Center for Astrophysics in
Cambridge, Mass). Protivnicima teorije Big Benga ovakve stvari daju novu nadu .
. . Jer ako bi se jednog dana otkrila jedna galaksija mnogo starija od toga . .
. nemoguće stara, daleko starija od tog hipotetičnog Big Benga, za koji se
dojuče tvrdilo da je bio pre 12,75 milijardi godina a danas se već tvrdi da je
bio pre 13,7 milijardi . . .
(2) Poznato je da hirurzi do danas nisu
konstruisali mini-robota....
koji bi testerisao, bušio, sekao i uklanjao unutrašnje
stvrdnute naslage iz zakrečenih velikih krvnih sudova. I davao novi život
milionima ljudi. Navodno je nemoguće zato što su te naslage tvrde kao kamen,
mnogo tvrđe od zidova samog krvnog suda. Ali sad su bar neki doktori napravili
nešto (ako smo dobro razumeli) nalik na vadičep, neku vrstu spiralne bušilice
koja može da se uvuče kroz arteriju u mozak, i tamo da zakači, a onda i da
izvuče iz tela krvni ugrušak, sve u roku od 20 minuta, što znači da dotle taj
deo mozga možda još nije (sasvim) umro. Pitamo se zar je moguće da se tek u 21.
veku neko toga setio. Otkriće je objavila neka bolnica koja se zove valjda
Koncentrik medikal (Concentric Medical). To bi, ako bude dozvoljeno, bila prva u
istoriji hirurška procedura protiv moždanog šloga, koji godišnje obori 750.000
Amerikanaca. Dosad i zasad postojeće lečenje sastoji se od hemijskih sredstava
za širenje krvnih sudova generalno, a tim sredstvima navodno treba 3 sata da
počnu jako da deluju.
(3) Izraelski arheolozi su iskopali nakit i
ogledalce neke žene...
koja je pre dve i po hiljade godina, u 6. veku pre naše ere, doputovala iz
Vavilona u Izrael.
Arheolog koji je ovo saopštio zove se, hm, Cvika Cuk ?? (Tsvika Tsuk,
chief archaeologist for the Israel
Nature and Parks Authority).
(4) Jednu interesantnu primedbu o prirodi
nauke....
izrekla je nedavno astronomkinja En Kini (Anne Kinney, director of NASA's
Astronomy and Physics Division ): ona kaže da se astronomija uvek samo
asimptotično približava znanju, nikad ne osvoji celo znanje: Prilazite, ne
stignete . ("You approać, you don't arrive.")
(5) Nema "Galaksije",
a taj prostor na (sada baš bogatom) srpskom tržištu magazina pokušava da
popuni nekoliko novih.
Po naučnoj pouzdanosti, tačnosti, profesionalnosti, apsolutno je najbolja,
pravi je vitez među ostalima, Astronomija, ali ona nije opšti naučno-popularni
časopis, nego samo astronomski. U Petom broju najavili su još promena, od kojih
će vam se neke možda učiniti grube i nagle (manji format? jeftina hartija?
pitamo se) ali nisu precizirali da li će izlaziti mesečno ili dvomesečno.
Uzgred, od 13 događaja na Astronomijinom spisku naučnih otkrića koja su
obeležila 2003. godinu, mi smo Vam javili desetak, dakle, bilo smo prilično
dobro informisani i ocenjivali smo prilicno dobro šta je u nauci važno a šta ne.
 |
| Planeta broj 6 |
Ali, uporno izlazi i Planeta (prilažemo sliku novog broja) koja, međutim,
ponekad ladno donese članak koji nije istinit: na primer, u ovom broju, na str.
48, da NASA priprema i planira da primeni već tokom ove decenije novi šatl koji
bi se lansirao elektromagnetnim putem po jako, jako dugačkim šinama po tlu . . .
A istina je da NASA ne priprema to, ali će jednog dalekog dana možda na Mesecu
biti izgrađeno nešto tako. Ili: kažu, na str. 25 desni stubac, da je rover, pri
padu na površinu Marsa, odskakivao deset minuta na onim svojim loptastim
zaštitnim balonima. Tako da vi ne znate kad u Planeti čitate nešto što je
istinito, a kad ne: ne možete biti sigurni. Pa, sad, čitate neke vrlo
interesantne i lepe priloge u Planeti i brinete se: da li
je istina, da li nije. Na primer, ono na str. 33, Srbi prvi pročitali Darvina,
da je prvi na svetu prevod Darvina na neki drugi strani jezik bio prevod Porekla
vrsta na srpski, 1878, za šta daju i fotokopiju naslovne strane kao i Darvinovog
pozdravnog pisma. Verujemo da je ta knjiga izašla 1878. u Srbiji, i to je divno,
divno, ali: kako da verujemo Planeti da pre toga nisu izašli prevodi na ruski,
francuski, nemački ? A to, to stanje nepouzdanosti, za opšti naučno-popularni
časopis nije dobro.
Zahvaljujemo se Tamari Lujak koja nam je skrenula pažnju na ovaj broj
Planete.
Postoji i nekoliko časopisa za sujeverje, mistifikacije, sekte, s-um-rak,
astrologiju, i slično što nema nikakve veze sa naukom.
(6) Navodno je na 7 milijardi km od Sunca
otkriven,
u Kjuiperovom pojasu, ledeni objekat 1.800 km u prečnku. Pa, zašto ne
priznaju da je to jedanaesta planeta? (Ako je Haron, koji se u tandemu vrti
zajedno sa Plutonom, deseta.) Ili dvanaesta, ako je ledeni div Kvaoar, 1.200 km
u prečniku, takođe u Kjuiperovom pojasu, planeta. Iza saopštenja o ovom
najnovijem objektu stoje tri ugledna astronoma (Mike Brown, a California
Institute of Tećnology astronomer, Ćad Trujillo, of the Gemini Observatory in
Hawaii, and David Rabinowitz, of Yale University). Stvarno bi morali da sednu,
ovi astronomi, i da izglasaju zakon o minimalnoj dozvoljenoj veličini planete.
:)
(7) Na solarnim panelima oba rovera sve je
više Marsove prašine,
a osim toga, na Mars se spušta jesen, pa je sunce slabije; iz ta dva razloga,
roveri imaju sve manje struje . . . polako se gase. Ali još imaju snage za
istraživanje i za velike vožnje (donosimo sliku tragova točkova koji ostaju iza
jednog rovera).
(9) Sajt Beografiti
pogled iz svemirskog broda zaspao je, opet, na nekoliko nedelja.
*******
Evo danas, u četvrtak 4. mart 2004, dopune vesti od
poslednjeg dana februara 2004:
(1) Program "Laze" za mart bio je
zaturen među drugim fajlovima, pronašli smo ga. Dakle:
PROGRAM DRU
TVA „LAZAR KOMARČIĆ“ ZA MART 2004.
01. MAR SCREAMING DOT COM: RAZGOVOR O PRČAMA SA PRVOG
INTERNET KONKURSA SAJTA SCREAMING PLANET
Učestvuju: Sebastian Adanko i Ivan Nedić
08. MAR GODIŠNJA SKUPŠTINA DRUŠTVA
LAZAR KOMARČIĆ
15. MAR RAZGOVOR S PISCEM: OTO OLTVANJI
Učstvuju: Gavrilo Petrovif i Oto Oltvanji
22. MAR POSTOJI LI DOMAĆI FANTASY: RAZGOVOR O NOVELI
BELI VITEZ
Učestvuju: Vladimir Lazović i
Vladimir Vesović
29. MAR KNJIŽEVNA RADIONICA
Moderatori: Aleksandar Marković i Ivan Nedić
(2) Trebalo je da Vam pošaljemo sliku
tragova koje točkovi rovera ostavljaju za sobom na
Marsu. To je druga stvar koju dugujemo od nedelje. Pa, evo te slike.
 |
| Tragovi točkova |
(3) U međuvremenu su
naučnici prilično medijski....
dramatično saopštili da su na Marsu našli minerale
(obilje soli kristalizovane kao od isparavanja slane vode, i, neki gvozdeni
sulfat zvani jarosit) koji dokazuju, i to, baš dibidus dokazuju da je tamo bilo
vode: naime ti minerali nisu mogli nastati bez prisustva vode. OK.
Ali, nešto apsolutno nije u redu sa tim geološkim tragovima vode na Marsu. To
su takvi gigantski kanjoni, to su vododerine tako nepojamno ogromnih razmera,
kao da su hiljade Volgi i Amazona tekle po celom Marsu milionima godina veoma
intenzivno.
Izvirući niotkud; uvirući nigde. Ne vidi se mehanizam kojim bi milijarde
kubnih kilometara vode bile podizane nazad ka nekim visijskim terenima, da bi se
odatle slivale ka nekoj niskoj geografskoj (da ne kažemo nadmorskoj) visini. I
kao da su te hiper-ogromne reke zahvatale, svojom širinom, više od polovine
ukupnog kopna, a tek to ne bi moglo biti: reka mora da bude, ipak, relativno
uzana u odnosu na kontinent, koji mora biti mnogo širi od nje. Dakle, erozija na
Marsu je nerazumljiva zato što zahvata prevelika prostranstva. Jedan mogući
odgovor bio bi, da je glavna erozija na Marsu ipak bila eolska, dakle, pomoću
vetra i oštrog peska, a ne hidrološka, pomoću vode.
(4) "Politikin zabavnik" je nešto popustio
....
sa objavljivanjem SF. Taman smo se ponadali, kad ono prestalo. Videćemo da li
će se nastaviti.
(5) Juče uvetće je
na televiziji "B92" ....
prikazana najnovija filmska verzija "Frankenštajna". Kao što je poznato, Meri
Godvin Vulstonkraft Sheli je, kao tinejdžerka
(19 godina) jedne letnje noći na Ženevskom jezeru napisala kratku priču
sa tim naslovom a zatim 1818. objavila i roman "Frankenštajn" čime
je rođen žanr SF. Kroz samo 16 godina treba proslaviti
dvestagodišnjicu toga. U ovoj novoj verziji filma, grozno je nedostajao Boris
Karlof, koga je sasvim neuverljivo zamenio Robert De Niro. Kamo sreće da su
digitalno oživeli starog Borisa! (To mu je pseudonim, doduše; bio je to jedan
engleski glumac; svejedno, on zauvek ostaje onaj pravi Frankenštajnov monstrum.)
Reditelj je Kenet Brana.
Film je namerno išao na vizuelni ambijent i manir glume onih drevnih
artistitćkih režijskih pokušaja iz doba crno-belog nemog filma, kao što su bili
recimo "Kabinet doktora Kaligarija", "Metropolis" ili ruska "Aelita".
Jedan izraziti primer ovog vizuelnog artizma: unutrašnje stepenište u nečijoj
kući, polukružno, iz prizemlja ka prvom spratu, visoko 20 metara, široko pri dnu
10 metara ali pri vrhu samo metar-dva, isklesano u monolitnom kamenom masivu, sa
jedne strane ograničeno vertikalnim zidom koji je prava
litica, a sa druge strane bez ikakve ograde.
Film takođe ima ogromne količine
onoga što je u američkim filmovima izrazito glupo, drastično
glupo, a to je, da kad neko nastrada, svi urliču njegovo
ime i trče iz sve snage ka njemu, iako time očigledno
samo mogu da odmognu (ili da i sami nastradaju) a ne mogu ama baš ni najmanje da
pomognu.
Na primer: ubica je pucao iz prikrajka, ne vidi se tačno
odakle, i pogodio je nekoga, i taj neko sad leži na parkingu, ranjen. Svi ostali
likovi se dernjaju, izvikujući njegovo ime, i jedan po jedan pritrčavaju,
da bi ubica mogao da pogodi i njih i na kraju da odšeta neuhvaćen, neotkriven.
Šta onaj prvo pogođeni ima od toga što ga oni svi
intenzivno obaveštavaju kako se on zove a onda i sami poginu?
Ili, neko je 100 metara udaljen, i vidi se da je na njega pala žica sa
strujom i da je sevnulo i prasnulo udarila ga je struja. Šta on ima od toga što
će trkatći ka njemu da izvikuju, uporno, iz sve snage, kako se on zove?
Apsolutno treba snimiti jedan film u kome jedan Amerikanac ulazi u minsko
polje, i nagazi na jednu minu, a onda sa svih strana pritrčavaju
neki njegovi poznanici vičući kako se on zove, i svi
nalete na mine, a onda hiljade, hiljade drugih postupaju tako isto, izvikujući
nebrojena imena jedni-drugih, pa i oni svi nalete na mine, dok se ne napravi
planina barem 1500 metara visoka od njihovih tela ili dok neko ne
shvati koliko je to glupo. Glumpavo.
Pa, nije valjda da oni to rade i u stvarnom životu?
Glupost sličnih razmera je ono kad vozač
značajno blene u suvozača i vozi
dalje, pet sekundi . . . deset . . . petnaest . . . ne gledajući kuda vozi.
To su, dakle, neke od mana ovog filma, ali, on ima i svoje vrednosti.
Eto, toliko za danas.
vrh
|
