|
Milana Vracar *** Zdravo Milana ,
Hvala za pisamce koje ste mi uputili preko AM a.
Sta sam osetio u trenutku kada je Sunce uputilo poslednji zrak izmedju planina na obodu Meseca? Velicanstven i neobjasnjiv osecaj u isto vreme. Jos u daljini vidite mesecevu senku koja vam se priblizava. Bledo poredjene moze biti samo sa senkom oblaka koja klizi po krajoliku. A kada vas senka pokrije, sve oko vas prestane da postoji. Samo opcinjenost ovom cudesnom svemirskom bajkom. Niste vise svesni protoka vremena, sekunde mile. Gledate dva razlicita sveta u isto vreme, jarku suncevu koronu i duboko crnilo Meseca. Nastupa sumrak u vidu pepeljaste svetlosti koja sablasno osvetljava okolinu. Momenat koji vas ispunjava praiskonskim strahom i saznanjem o sopstvenoj minornosti pred velicinom Prirode. A onda vas opet preplavljuje divljenje i ushicenost. Mislim da je to jedinstveni bezvremeni trenutak kada se mogu doziveti svi, ama bas svi osecaji koje moze imati jedno ljudsko bice. Toliko Milana. Ja sam pokusao fotoaparatom da za neka potonja vremena ostavim zapis o prelepom dozivljaju. Evo jednog, dijamantski prsten, cime drugim bih vas pozdravio Slavko
|
|
