12. avgust 2004.

Meteori, Grčka

Nema ništa lepše nego zajahati dobar moutain bike u toploj avgustovskoj noći, pa krenuti na meteore (na meteore sa malim ’m’; oni sa velikim nalaze se u Grčkoj i daleki su bar dve biciklističke nedelje). Dakle moj mladi prijatelj Andrej, moj stari prijatelj Dragan (Andrejev otac) i ja, čuveni biciklista amater, krenuli smo oko pola osam UT ili u pola deset po novosadskom vremenu, na sever. Vožnja je bila prijatna i samo jednom nas mal nije zgazio autobus, sve ostalo je bilo kao iz sna letnje noći (san sa malim ’s’; ono sa velikim je pisao neki Kopljotresac). I tako izađosmo iz grada, pa autoputom dalje, što dalje od svetala. Dobro, svetlu se više i ne može pobeći tako lako i bezbolno, pa stadosmo na nekom kilometru iako je još svetlelo. A ono, svuda okolo milina: toplo, zvrčci cvrče u horu, nebo vedro, a zvezde šljašte. Dobro, nije baš da šljašte. Od Medvedića videle su se svega tri zvezde, možda tri i po ako gledaš periferno, ali sad svejedno.

Tu počesmo da čekamo meteore, a kako je teško stojeći piljiti u nebo ubrzo sedosmo na topli asfalt. Bio je to poseban osećaj jer nikad još nisam gledao meteore sedeći na sred ceste autoputa. Srećom autoput se popravlja pa je na njemu sad saobraćaj zabranjen. Naravno, zabrana ne važi za bicikliste.

E dakle, gledamo mi i pričamo o prolaznosti života, kad, najednom – proleti avion. Baš k’o da je došao iz radijanta. U redu, nismo došli po avion, ali ipak ga otpratismo. Ali odmah za avionom proleteše dva meteora, rekao bih, tu negde oko druge magnitude. Pa onda prođe minut kad sune jedan sporadik, pa odmah zatim jedan Perseid, dosta jak. Bilo je 22 sata i 52 minuta.

Jedno vreme na svaki minut proletela je bar jedna padalica, a onda je nastupilo zatišje. Na žalost nisam se setio ništa da poželim dok je bilo vreme. Ja, naravno, ne verujem u te bapske priče da meteori ispunjavanju želje, ali opet, s druge strane, kažu stručni ljudi da se želje ispunjavaju i onom ko ne veruje – pa mi bilo žao što sam propustio priliku.

Dobro, iskoristio sam zatišje da pozovem Marina u Istru. Izvini – našalim se - što te budim. Naravno, Marino je bio na položaju sa svojom astronomskom bandom, ali, kaže, kod njih je neka magla i ne vide ništa. Smsovao sam onda Radanu jednu poruku, da ga pitam dal’ spava. "Covece, mi smo na terenu od juce", piše Radan. A B-H? Behu nisam zvalo jer je on najozbiljniji od nas i možda je zaista spavao.

Bila je već skoro ponoć kada je bljesnulo. Ja sam bolid zapazio kad se već gasio, ali se još desetak sekundi video njegov trag. Tada smo već bili na povratku kući i već među kandelabrima pa se ne usuđujem da procenim sjaj bolida. Samo dva minuta je falilo do ponoći.

Već smo bili u gradu i opraštali se kad se desilo ono najvažnije. Ne, ne mislim na to kad smo u pekari kupili vruće kifle. Ne, po nebu je prošla, vrlo lagano, otmeno, ogromna svetleća kugla. Kao Enterprajz da je proleteo. Veličanstveno. Bilo je po nebu tada već paperjastih oblaka pa se možda kroz njih razlila svetlost, ali kugla je zbilja bila velika, skoro kao pun Mesec. Nikad tako nešto nisam video. Bilo je tačno 24 minuta iza ponoći.

Ujutro je valjalo ići na posao pa smo morali da okončamo naš lov.

(avgust 2004.)

vrh