|
Pitanje je i dalje bilo prisutno kada se 1960-tih godina kod Nase pojavila ideja slanja sonde ka Merkuru koja bi pogledala ovu planetu. Nekolicina inžinjera se zatim pojavila sa naizgled suludom idejom korišćenja Venerine gravitacije kao kočnice bez upotrebe goriva na letelici. Rezultat je bio "Mariner 10" koji je lansiran novembra 1973. godine. Nakon tri proletanja pored Venere, ova letelica je tri puta proletela pored Merkura na razdaljini sličnoj razdaljini između Zemlje i Meseca. Sonda je poslala nazad na Zemlju više podataka nego što su planetarni naučnici ikada pre imali. Pa ipak, umesto da nešto nauče iz ovih podataka, naučnici su bili prinuđeni da više nauče o samim podacima. Bolje rečeno, umesto da reši misterije, Mariner 10 ih je samo produbio. (Više o Marineru 10) magnetno polje Na proletanju pokraj Merkura, sonda je uletela u talas naelektrisanih čestica iz solarnog vetra koje su se očigledno odbile o snažno magnetno polje Merkura. Kako mala planeta koja je jedva 40% veća od Zemljinog Meseca može imati tako snažno magnetno polje? Mesečevo magnentno polje je odavno oslabilo. Marsovo takođe. Planetarni naučnici veruju da su se ova mala tela ohladila i zamrzla tokom 4,5 milijardi godina nakon rođenja solarnog sistema. Prethodna astronomska osmatranja su ukazala da, gledano prema proporcijama planeta, Merkur sadrži više metala nego Zemlja. Ali ova proučavanja nisu dala odgovor da li je sav ovaj metal ravnomerno raspoređen u planeti ili se sav nalazi u ogromnom metalnom jezgru u centru planete. Dugo se verovalo da neka planeta mora biti barem veličine Zemlje da bi se moglo izolirati njeno istopljeno jegro čiji protok i strujanje imaju ulogu dinama koji stvara magnetno polje. Ogromno, istopljeno gvozdeno jezgro bi moglo objasniti Merkurovu gustinu i magnetno polje, ali kako objasiti samo gvozdeno jezgro? Šokantno otkriće da Merkur ima snažno magnetno polje je dovelo do tri hipoteze. Prvo, Merkur je nekada mogao biti mnogo veća planeta nego što je sada, ali su kasnije njeni spoljni slojevi na neki načnin "oduvani". Zemlja, kao i ostale terestričke planete, sadrži jednu trećinu gvožđa u masi. Druge dve trećine su sačinjene od lakšeg, bezmetalnog omotača od silikata. Ako je Merkur započeo istim načinom, nekako je morao da se oslobodi tri četvrtine svoje silikatne spoljne ljuske da bi stigao do svoje sadašnje gustine. tri scenarija Kakav dogadjaj bi mogao biti razlog takvom smanjenju? Da li je Sunce ranije oslobađalo mnogo više toplote i radijacije u poređenju sa današnjim protuberancama i sunčevim pegama? Takva mnogo jača radijacija bi mogla dovesti do isparavanja većine Merkurove površinske kore i tokom vremena solarni vetrovi bi mogli oduvati ostatke dalje u Sunčev sistem. Druga mogućnost je da je Merkur nekada bio mnogo veća planeta koja je izgubila svoje spoljašnje omotače ne usled Sunčeve radijacije već usled sudara sa nekim asteroidom ili drugom planetom. Mnogo ranije, na početku Sunčevog sistema, planetoidi koji su se stvarali sjedinjenjem prašine i gasova, bili su brojni i njihovi međusobni sudari i sudari sa planetama nisu bili retkost. Veliki sudari su bili česta pojava i danas se veruje da je iz jednog od tih sudara nastao i Mesec, Zemljin satelit. Rasturanje spoljnih slojeva Merkura bi moglo biti posledica sudara sa planetom slicne veličine, s tim što je rasejan materijal završio u Suncu. Treća, mnogo zagonetnija mogućnost je ona po kojoj je u vreme dok je Sunčev sistem još uvek bio kružeći disk od prašine i gasova, odnosno solarna maglina, materijal bliži Suncu, otprilike na udaljenosti Merkura od Sunca, mogao biti sačinjen od supstanci koje su različite od onih od koga su nastali Venera, Zemlja i Mars. Možda je ovaj materijal bliži Suncu bio bogatiji gvožđem i drugim metalima. Kako se maglina hladila, silikatni materijali i metalni materijali su imali tendenciju da se zgušnjavaju u male čestice. Zbog toga što bi stenovite, silikatne čestice bile mnogo lakše od metalnih čestica, one bi sve više usporavale krećući se kroz prašinu i gas još uvek formirajućeg Sunčevog sistema, stvarajući na taj način dva različita i odvojena prstena. Lakši, 'najunutrašnjiji' prsten bi mogao biti apsorbovan Suncem, ostavljajući iza sebe prsten od metalnih materijala, koji bi imali više vremena da se ohlade u veća tela koja se odupiru usporavajućem efektu prašine i gasa. Eventualno, taj prsten se mogao formirati u Merkur. Ovaj zadnji scenario stavlja Merkur u centar nekih od navažnijih pitanja u astronomiji. Ako bi bio tačan, pokazao bi mnoge od sadašnjih prihvatljivih teorija o nastanku Sunčevog sistema netačnim, kao što bi imao i uticaja na naše mišljenje o nastanku drugih solarnih sistema koji bi mogli podržati život. Jedan od načina za njegovo potvrđivanje bi bilo osmatranje procesa formiranja u drugim, mlađim planetarnim sistemima, što ipak zahteva osmatranja koja današnji naučnici nisu u stanju da izvrše. Drugi način bi bio da se prouči naš planetarni sistem i jednom za svagda napokon reši misterija Merkura.
(maj 2004.)
|
