am@astronomija.co.yu

 

 

 Merkur
 Sunèev sistem

 Priprema za osmatranje tranzita

 

 

 

Sadržaj AM

 

 

tranzit
Merkurov tranzit 2003
Filip Ljuba
ljubad@beotel.yu
 
Nisam astronom, ali sam zaljubljen u astronomiju. Pre godinu dana, igrajuæi se SkyMap-om (kompjuterski program za simuliranje neba), primetio sam da se Venera, dok sam "putovao" kroz vreme, neki put dosta približi Suncu. Palo mi je na pamet da u nekom trenutku mogu da vidim njenu siluetu na Sunèevom disku. Dao sam se u detaljno ispitivanje "kritiènih" momenata. Tadašnja verzija nije imala opciju Transits of Venus 2000BC - 4000AD, nego sam morao da tražim pomoæu podataka o konjunkciji Venere i Sunca - ruèno.
Isto tako sam uradio i za Merkur.
Filip Ljuba: Tranzit Merkura 2003
Veæa slika 23k

O tranzitu kao nebeskoj pojavi nisam ranije nigde èuo niti èitao. Znao sam za sliènu pojavu - pomraèenje Sunca, koje sam i posmatrao 11. avgusta 1999. godine. Tako sam tu pojavu shvatao kao "neuspeli pokušaj pomraèenja Sunca" od strane Merkura ili Venere.

Definicije

Šta je, zapravo, konjunkcija, a šta tranzit?

Konjunkcije

Konjunkcija je "poravnanje" (obièno) dva nebeska tela Sunèevog sistema sa Zemljom po "horizontalnoj" ekliptiènoj koordinati - longitudi, dok ekliptièna latituda može biti razlièita. Kada je u pitanju konjunkcija Sunca i neke planete, razlikujemo njena dva tipa: inferiorna i superiorna. Superiorna konjunkcija se javlja kod svih planeta. To znaèi da je, gledano sa Zemlje, Sunce izmeðu nas i te planete. Kod inferiorne konjunkcije, sada je ta planeta izmeðu nas i Sunca. Ona se javlja samo kod planeta koje su bliže Suncu od Zemlje, dakle, kod Merkura i Venere. Njihove orbite imaju manji radijus od Zemljine, pa tako (dok smo usmereni ka Suncu) ne mogu nam doæi iza "leða".

Tranzit je, u stvari, poseban oblik inferiorne konjunkcije Sunca i nekog objekta (u našem sluèaju Merkura), kod koje se obe ekliptiène koordinate poklapaju. Pošto ni Sunce ni Merkur nisu taèke, to se manifestuje kao "prelaz" majušnog i tamnog Merkurovog diska preko užarenog Sunèevog. Merkurova orbita je oko 7° nagnuta u odnosu na ekliptiku. To znaèi da ona ne leži u ekliptici nego je "seèe" u dvema taèkama. Te preseène taèke (taèke prodora ili èvorovi) su upravo momenti kada može doæi do tranzita.

Orbite

Statistika

Znaèi, to nije svakidašnja pojava. Kao i za pomraèenje Sunca, potrebno je odreðeno vreme da se ponovo dogodi. Ali, u ovom sluèaju mnogo više vremena. Merkur ima kraæu orbitu i treba mu oko 28 dana da obiðe oko Sunca, tj. da se vrati na poèetnu taèku, dok Zemlji treba 365 dana (tj. jedna godina), što znaèi da æe proæi više godina da se opet susretnu na istom mestu. Asronomi su izraèunali da se tranzit Merkura javlja 13-14 puta u 100 godina. Tablica ispod prikazuje prošle i buduæe Merkurove tranzite. Lako se uoèava da se ove pojave dešavaju na poèetku maja ili novembra. (Tablicu možete videti i na posebnoj stranici ovde)

Minimalna udaljenost je meðusobna udaljenost (separacija) centara Merkurovog i Sunèevog diska, izražena u ugaonim (luènim) sekundama (arcsec), u trenutku kada je pun tranzit, tj. kada su najbliže jedan drugom. Zamišljena linija preko Sunca koja predstavlja putanju Merkura nije ništa drugo, nego tetiva kružnice Sunèevog diska. Kod nje važi, da je njena najbliža taèka centru te kružnice ona taèka, koja se nalazi taèno na njenoj sredini. Ta taèka je mesto Merkura kada je separacija najmanja. Katetine krajnje taèke su preseène taèke putanje i kružnice. Blizu oba mesta javljaju se po dva tzv. kontakta. To su položaji Merkurovog diska u kojima on tangira Sunèev spolja, zatim i iznutra - kod ulaska i - obrnutim redosledom - kod izlaska.

Venerin tranzit 1639. godine je prvi tranzit u istoriji koji je bio zabeležen. Za razliku od Merkura, Venera ima veæu orbitu, pa je samim tim njen tranzit mnogo reða pojava. Tako je od otkriæa prvog teleskopa (1608) pa do danas bilo samo šest takvih pojava. Veæ 1679. godine engleski astronom Edmond Halley (1656 - 1742) je primetio da se uz njihovu pomoæ može odrediti udaljenost Sunca. Dalje, koristeæi se njima i Treæim Keplerovim zakonom, dobio je realni odnos velièina u Sunèevom sistemu.

7. maj 2003.

Kod perspektive važi jedno od pravila: od dva tela, slika onog tela koje je bliže posmatraèu, u njegovom oku pojavljuje se veæa nego što bi bila u sluèaju da je ono isto udaljeno kao i ono drugo telo, i to onoliko puta veæa koliko je puta to telo bliže (ili jednostavno, prednji plan je predstavljen veæim nego što jeste). Sedmog dana meseca maja 2003. godine Merkur æe biti udaljen 0,56 astronomskih jedinica od Zemlje, a Sunce standardnih 1.00 AJ. To znaèi, pošto je Merkur (malo manje od) dva puta bliži nama nego što je Sunce, da æe se njegov disk pojaviti kao da je dva puta veæi od diska kod njihovog realnog odnosa. Prividni odnos njihovih radijusa æe tada biti:

RMerkur/RSunce = 1/158.

Ako zanemarimo tu sitnicu, to æe, dakle, biti retka prilika da vidimo njihov približni odnos velièina, približno srazmernu brzinu kretanja Merkura, približni odnos velièina Sunèevih pega i Merkura. Njihovi diskovi æe tada poslužiti, nama ljudima, kao nekakavi eksperimentalni uzorci. U bilo kojoj drugoj situaciji oni su, ili suviše daleko jedan od drugog, ili se Merkur, jednostavno, ne može videti od Sunèevog blještavila. Malo pre prvog i malo posle drugog kontakta, ta mala planeta, druga najmanja u Sunèevom sistemu, se ne može videti obiènim (svetlosnim) teleskopom, jer tada on ne odbija nikakvu svetlost. Nauènici za takve prilike koriste posebne teleskope koji su osetljivi na druge talasne dužine elektromagnetnog zraèenja, npr. infracrveno ili ultraljubièasto. Izvan fotosfere (sunèevog diska), i korona i protuberance emituju jako ultraljubièasto zraèenje, koje potièe od helijuma, i jako alfa-zraèenje, koje potièe od vodonika (H a). Svako od njih mogu da posluže kao pozadinsko svetlo (baš kao i kod vidljivog dela spektra), jer Merkurovo telo zaklanja deo te emisije i na taj naèin ono se vidi kao silueta.

Od "savremenih" Merkurovih tranzita izdvojio bih prethodni koji se dogodio 15. novembra, 1999. godine. Specifièan je po tome što je samo "okrzao" Sunèev disk. Trajao je svega pedesetak minuta. Evo dve fotografije snimljene CCD kamerom prikaèenom na optièki teleskop.

Kod posmatranja tranzita tehnika i oprema su standardne kao i za posmatranje Sunca, dakle, teleskop (okular: 50x - 100x), stalak sa držaèem za karton na kome se projektuje Sunèev disk, karton; ili ako se direktno gleda kroz teleskop, u tom sluèaju nam nije potreban karton, ali je obavezan tamni zaštitni filter.

1 | 2 >

(februar 2003.)

vrh


[ Home | Sadržaj | Galaksija | Sunèev sistem | Teorija i praksa |
| Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride ]