Astronomski magazin


www.astronomija.co.yu

istorija

ISTORIJA OSMATRANJA TRANZITA VENERE
 
 

Piše: Siniša Lavrnja
vandergraaf@sympatico.ca  

3. DRUGE EKSPEDICIJE U 18. VEKU

Groznica tranzita je zahvatila i Američke kolonije. Guverner tadašnje provincije Masačusets je u Kongresu napomenuo u ime profesora matematike John Winthropa sa Harvarda, da je ovo "...fenomen koji je samo jednom ranije posmatran još od nastanka sveta...".

Winthrop je nakon toga, odlično opremljen sa osmatračkim instrumentima i asistentima krenuo prema istočnom delu Kanade, današnja provincija New Foundland. I pored straha od "otrovnih" insekata, tim je uživao u čistom vremenu načinivši korisna zapažanja i merenja kraja tranzita (tranzit je započeo pre izlaska Sunca u Severnoj Americi).

Pustolovine i intrige su u raznim oblicima pratile različite ekspedicije na putu do osmatračkih mesta za osmatranje tranzita.

Maximilian Hell, austrijski jezuit i član Francuske Akademije, je bio poznat širom Evrope kao pisac i učitelj, a pogotovu po svom širenju i populirsanju astronomije. 1755-te godine austrijska grofica Marija Terezija ga imenuje za glavnog astronoma koji dobija zadatak da osnuje opservatoriju u Beču. Odatle je izvršio odlična osmatranja tranzita koji se dogodio 1761. godine.

Za tranzit 1769. godine, Hell je dobio poziv od Kralja Danske i Norveške, Charlesa VII, da predvodi ekspediciju na ostrvo Vardo, koje se nalazi u blizini Laplanda severno od Arktičkog kruga. Na sam dan tranzita, Hell i njegovi asistenti su tako bili zadovoljni što se nebo razvedrilo neposredno pre početka tranzita, da su to veoma bučno počeli proslavljati ispaljivanjem devet projektila iz topova na brodu i pevanjem. Hell je nakon tranzita ostao još osam meseci na ostrvu, sakupljajući naučne podatke za predviđenu enciklopediju arktičkog regiona.

A u Parizu, nestrpljenje članova Francuske Akademije je počelo sve više da raste kako je Hell sve više odugovlačio sa povratkom i podnošenjem izveštaja i naučnih podataka. Neki su ga već počeli optuživati da namerno odugovlači čekajući da druge ekspedicije iznesu svoje podatke, nakon čega bi izvršio eventualne korekcije svojih podataka.

Upravo u to vreme akademici su se počeli okretati protiv jezuita zato što su smatrali da su oni previše politički moćni i uticajni, iako su ih izuzetno cenili kao naučnike i istraživače. Nepoverenje i sumnja su se malo smirili kada je Hell napokon objavio svoje radove i osmatranja 1772. godine, tri pune godine nakon tranzita, i samo godinu dana pre nego što je celokupna jezuitska organizacija ugušena i mnogi od jezuita bili proterani iz svojih država i sa svojihovih uticajnih mesta. Hell je ipak zadržao svoju poziciju u Beču. Iako je od sakupljenih podataka objavio najbolji rad u oblasti solarnog paralaksa u to vreme, poslednje dve decenije Hellovog života su bile ozbiljno uzdrmane sumnjama u ispravnost njegovih prikupljenih podataka.

Stvar se nije slegla ni nakon Hellove smrti.

U 1823. godini Johann Encke sakuplja i proučava podatke oba tranzita iz 1761. godine i 1769. godine koje je sakupio Hell, nakon čega ih totalno odbacuje. Deset godina nakon ovoga Carl Littrow koristi mogućnost koju mu je donela pozicija novog direktora Bečke opservatorije (Hellova stara pozicija) da pregleda i ispita otkriven fragment originalnih Hellovih papira. Littow počinje da tvrdi da je našao dokaze da je Hell izbrisao neke cifre i korigovao ih malo drugačijom bojom mastila od one koja je isprva korišćena.

Jačniom ovog značajnog dokaza, Hellova reputacija je bila totalno uništena.

Tek 1883. godine američki astronom Simon Newcomb, koji je imao značajnu ulogu u tranzitima 19-og. veka, diskredituje Littrow-ove dokaze i ispravlja nepravdu nanetu Hellovom imenu. Newcomb pronalazi da je različito mastilo na papiru uzrok neispravnog penkala korišćenog u vreme zapisivanja informacija o tranzitu, a pored toga otkriva i jos veći dokaz u činjenici da je Littrow bio daltonista i da nije uopšte razlikovao boje.

 U sledećem broju:
FRANCUSKE EKSPEDICIJE 18-OG VEKA:
PINGREOVO PUTOVANJE DO RODERIGUA