5. Godišnji rizik od smrti usled udara

Jedan od načina da se prikaže rizik jeste da se za svaku individuu prikaže godišnja šansa od smrti usled udara SNO. Godišnja verovatnoća sa smrtnim ishodom je proizvod a) verovatnoće da se udar dogodi i b) verovatnoće da se takav događaj odrazi na smrt bilo koje jedinke.

Za globalno katastrofičan udar:

• Prosečan interval između udara za čitavu Zemlju: 500.000 godina
• Godišnja verovatnoća sudara: 0,000002 (1/500.000)
• Verovatna smrtnost usled udara: četvrtina svetske populacije
• Verovatnoća smrti pojedinca: ¼
• Godišnja verovatnoća za smrt pojedinca:1/2.000.000

Za udar klase Tunguzija:

• Prosečan interval između udara za čitavu Zemlju: 300 godina
• Verovatna površina razaranja i totalne smrti od udara: 5.000 km2 (1/10.000 Zemljine površine)
• Godišnja verovatnoća za smrt pojedinca: 1/30.000.000

Odavde vidimo da je godišnji rizik velikog udara oko 15 puta veći od udara tela klase Tunguzija.

Odgovarajuća godišnja smrtnost kao mera rizika

Jedan alternativni ali odgovarajući način da se izrazi rizik jeste prikazati ga u odnosu na prosečnu šansu za godišnju smrt od udara nebeskog tela.

Za globalno katastrofičan udar:

• Ukupna godišnja verovatnoća za smrt:1/2.000.000
• Ekvivalent za godišnju smrt u Americi: 125
• Ekvivalent za godišnju smrt (svetska populacija): 2.500

Za udar klase Tunguzija:

• Ukupna godišnja verovatnoća za smrt: 1/30.000.000
• Ekvivalent za godišnju smrt u Americi: 15
• Ekvivalent za godišnju smrt (svetska populacija): 150

Ove brojke mogu da se uporede sa stopom smrtnosti izazvanu drugim prirodnim i ljudskim uzrocima. Na primer, u SAD od trovanja hranom ("botulizam") umre godišnje nekoliko ljudi, od tornada oko 100, a u auto–nesrećama oko 50.000 godišnje.

Zaključak

Najveći rizik od kosmičke katastrofe predstavlja udar asteroida prečnika par kilometara, koji može da izazove ekološku katastrofu sa milijardskim žrtvama. Nismo u potpunosti sigurni u graničnu veličinu jednog takvog objekta ali je ona verovatno tu negde oko 2 km i skoro sigurno ne ispod 1 km. Kao prvi korak u smanjivanju ovog rizika jeste identifikovanje potencijalnih asteroida većih od 1 km u prečniku. Treba mnogo više i pažljivije istražiti sva potencijalno "nova" kometna tela koja bi mogla imati za nas kritičnu potencijalnu energiju. Komete predstavljaju oko 5–10 procenata udarnih tela takve kritične veličine. Međutim, zbog svoje velike brzine, njihovi krateri veći od 20 km u prečniku bi bili za 25% zastupljeniji.

Na kraju, zbog svoje veće frekventnosti i zbog toga značajno većim posledicama pri udaru, treba u osmatranje uvesti i objekate velike između 100 m i 1 km. Postoji velika razlika u reagovanju ljudi na različite stepene rizika. Mi smo se koncentrisali na globalni tip katarstrofe zbog njene kvalitativne užasne prirode. Ali neki drugi ljudi smatraju da pretnja udara tela tipa Tunguzija zaslužuje mnogo više razloga za brigu, mada je to za ljudske živote mnogo manji rizik. U cilju zaštite protiv jednog takvog događaja (ili slabljenju njegovih efekata), male objekte od oko 100 m potrebno je locirati i pre njihovog uništenja ili bar na vreme evakuisati lokalno stanovništvo.

Srećom, široka mreža za posmatranje, dizajnirana za otkrivanje i praćenje većih asteroida i kometa već je otkrila desetine hiljada objekata veličine od 100 m do 1 km koji se opasno mogu približiti Zemlji i zapretiti svima od nas.