(Iz prvog broja ASTRONOMIJE objavljujemo zanimljiv članak Draška Dragovića, autora kniga Kalendar kroz istoriju i Molim te objasni mi. Članak je preuzet iz te druge knjige.)

Često se u knjigama i udžbenicima mogu videti crteži našeg planetnog sistema ali ono što se na njima ne prikazuje to su prave razmere. Razlozi za to su su zapravo fizičke prirode: ne postoji toliki papir na kome bi mogao u prigodnoj razmeri da se nacrta Solarni sistem.

On pretstavlja zapravo ogroman prazan prostor, u kome se nalazi samo nekoliko zrnaca materije. U poređenju sa udaljenostima koje ih dele, planete su toliko malene, da je skoro nemoguće steći pravu sliku o tom odnosu.

Ako ipak probamo da nacrtamo jedan takav crtež, moraćemo da koristimo veliku razmeru. Uzmimo da je jedan milimetar na crtežu jednak 20.000 kilometara, koliko iznosi rastojanje od jednog do drugog pola na Zemlji. Kažemo da je to razmera 1 : 20.000.000.000.

Zamislite da je Sunce veliko kao pomorandža

U centru će se, kao što je to postalo normalno još od Kopernika, nalaziti Sunce. Ono će biti veličine jedne pomorandže i imaće prečnik od 7 cm. Na udaljenosti od 3 metra nalazi se prva planeta sistema, Merkur. On predstavlja jednu purpurnu perlicu veličine jedva 1/4 mm i okreće se oko Sunca u pravcu suprotnom od pravca kazaljke na satu. Na 2,5 m od Merkura, znači na 5,4 m od Sunca, nalazi se sledeća planeta sistema, a to je Venera. Njena veličina je svega 2/3 mm. Na 2 m od Venere nalazi se naša Zemlja, veličine neznatno veće od Venerine – 0,64 mm.

Zamislimo, dakle, jednu pomorandžu u školskoj učionici i jedno plavo–zeleno zrno veličine maka u ćošku učionice na 7,5 metara od nje. Oko tog zrna, na 2 cm udaljenosti, vrti se jedna skoro nevidljiva tačkica prečnika 1/5 milimetra – to predstavlja našeg pratioca, Mesec. To je ono što predstavlja Sunce i našu planetu Zemlju u svemiru.

Na 4 metra od Zemlje, znači na 11,4 metra od Sunca, nalazi se poslednja tzv. unutrašnja planeta, Mars. Nju predstavlja jedna sićušna kuglica veličine 1/3 mm. Čak ni sa običnim mikroskopom ne bismo bili u stanju da uočimo na orbitama udaljenim 0,9 i 2,4 mm od njega satelite Marsa, Fobos i Dejmos. Njihova veličina je jednaka veličini nekih bakterija.

Posle Marsa sledi jedan veliki prazan prostor. On doduše i nije tako prazan jer na otprilike 14 metara od Marsa, a 25 metara od Suncana nailazimo na asteroidni pojas ali su sami planetoidi toliko mali da čak i one najveće, kao što je 1 Ceres, u ovoj razmeri vide samo oni sa oštrim vidom: prečnik mu je pola desetog dela milimetra. A njegova prava veličina je kao od Beograda do Berlina.

Na udaljenosti od 27,5 metara od Marsa, a na čitavih 39 metara od one pomorandže koja je predstavljala Sunce, nalazi sa gorostas među planetama – Jupiter. Pošto je njegov prečnik 11 puta veći od Zemljinog, to znači da se u njegovu zapreminu može smestiti 1.300 Zemljinih kugli. Zato je on predstavljen kuglicom veličine zrna graška od 7mm. Oko njega se mogu videti njegovi najveći sateliti koje je još 1610. godine otkrio Galilej. Najbliži Io je veličine 1/5 mm i nalazi se 2 cm daleko od onog zrna graška. Zatim sledi Evropa veličine 1/6 mm i udaljena 1/3 decimetra od Jupitera. Zatim sledi najveći, Ganimed, koji je veličine 1/4 mm, a nalazi se na pola decimetra od Jupitera. Poslednji od velikih je Kalisto, sa prečnikom malo manjim od 1/4 mm i na skoro 9,5 cm od svoje planete. Najdalji otkriveni mesec se nalazi na čitavih 2,4 metra od Jupitera (S/1999 J1; on je veličine 0,0004 mm), dok su spoljni obodi prstenova koji opasuju planetu udaljeni od nje nekih 2 i 1/4 cm.

Znači da bi čitav Jupiterov sistem ima prečnik od skoro 5 metara. To je veoma mnogo, ako se uporedi sa sistemom Zemlja – Mesec čiji je prečnik skoro 4 santimetra ali dovoljno skromno ako se dimenzije uporede sa širinom Jupiterove putanje (78 metara) oko Sunca na našem modelu.

Sledeća planeta je još jedan džin Sunčevog sistema, Saturn. Na našem modelu on bi bio neznatno manje veličine od Jupitera – kuglica veličine 6 milimetara. On je skoro dvostruko dalji od Sunca nego Jupiter i udaljen je od njega skoro 33 metra. To znači da je od Sunca udaljen čitavih 72 metra. Oko njega na 6 cm daljine kruži njegov najveći mesec Titan i njegova veličina je 1/4 mm, dok je najdalji nama poznati mesec S/2000 S 1 udaljen od planete preko jednog metra – skoro 200 prečnika matične planete ali je njegova veličina tako mala, da se i on može videti jedino pod mikroskopom. Rub poznatog Saturnovog prstena, koji nije ništa drugo nego roj sitnih pratilaca, nalazi se na udaljenosti od 5 cm od planete i debljine je svega 1/8000–ti deo milimetra.

Kako se približavamo granici našeg planetnog sistema, tako se progresivno povećava i pustinja koja deli planete. Uran se na našem modelu nalazi bačen čitavih 145 metara od Sunca: to je jedan klikerčić veličine 2,5 mm, oko koga na oko 80 santimetara daljine kruže njegovih dvadesetak satelita. Najveći je Titanija, sa prečnikom od 1/12 mm, dok su ostali poput čestica prašine.

Na 225 metara od središnje pomorandže lagano se okreće predposlednja planeta, Neptun. Veličina mu je malo mana od 2,5 mm, dok se na oko 18 mm od njega okreće njegov najveći satelit. Zove se Triton i velik je 1/7 mm. Ostalih 7 poznatih satelita je razmešteno na rastojanju od 27,5 cm (najdalji je sićušni Nereid, veličine od 1/60 mm).

Najdalja planeta našeg sistema je Pluton: udaljen je skoro 300 metara od Sunca. Predstavlja ga tačkica veličine 1/5 Zemljine kuglice – 1/8 mm. Na 1 milimetar od njega nalazi se Plutonov jedini satelit Haron, predstavljen kao čestica prašine veličine 1/17–ti deo milimetra.

Mogli bismo reći da je ovim konačno predstavljena granica našeg sistema. To je jedna pomorandža u sredini i jedna kružnica prečnika 600 metara.

Ali sa ovim ne mora da bude i stvarno kraj našeg Sunčevog sistema. Njemu pripadaju i razne komete, od kojih mnoge po veoma izduženim elipsama (ponekad i hiperbolama) kruže oko našeg i njihovog Sunca. Nekima od njih treba i čitavih 800 godina da načine jedan jedini krug oko Sunca. Bliži kraj njihove putanje Suncu (perihel) bio bi od njega udaljen oko 1 cm, dok bi dalji kraj (afel) bio više od 4 puta dalji od Plutona, na nekih 1.300 metara. Ako dimenzije Sunčevog sistema računamo po tim zvezdama–repaticama, onda će naš model porasti na skoro 3 kilometara u prečniku i zahvataće površinu od oko 5,5 km2. I sve to pri veličini Zemlje jednakoj veličini glave od čiode.

Na tih 5,5 km2 se u obliku Sunca i planeta, sa njihovim mesecima, nalazi toliko materije da može stati u jedan kliker malo veći od 2,2 cm u prečniku. A kada se zna da je u Suncu koncentrisano praktično 99% mase čitavog sistema, osećaj naše ništavnosti je još veći.

Ako bi u ovakvoj razmeri prikazali udaljenost nama najbliže zvezde Proxima Centauri, ona bi se nalazila na preko 2.000 kilometara od nas, a Sirius na 4.000 km, Altair 6.000 km, a Deneb više od 240.000 km.

Možemo ići i dalje. Najdalje zvezde Kumove slame na našem modelu su daleko više od 23.000.000 km, što je skoro 60 puta više od stvarne udaljenosti Meseca od Zemlje. Andromedinu maglinu, sa prečnikom od 45.000.000 km, morali bi da odmaknemo sve do Jupitera.