|
|
Nas Mesec slabo odbija svetlost. Od celokupne kolicine suncevih zraka koji padnu na njegovu povrsinu on reflektuje svega 7% (ostalo prelazi u toplotu). Kolicina odbijene svetlosti zove se albedo, a zavisi od prirode maerijala o koji svetlost udara. Po pravilu, nebeska tela obavijena atmosferom imaju veci albedo. Tako Venera koja ima gustu atmosferu odbija cak 76% suncevih zraka, dok Merkur koji opet nema atmosferu ima albedo od svega 6% (ovo pravilo medjutim ne treba suvise ozbiljno shvatiti jer je puno nebeskih tela sa visokim albedom iako nemaju atmosferu). S druge strane Mesec nam je blizu te je i to malo svetla sto se odbija od njega dovoljna da nam nocu razbija mrak i cak pravi senke. Posle Sunca Mesec je najsjajnije telo na nasem nebu. Mera za sjaj nebeskog tela je magnituda ili zvezdana valicina. Ova mera potice jos od Hiparha koji je sve zvezde podelio po velicini u sest grupa s tim da je najsjajnije zvezde svrstao u grupu prve velicine, a one koje se jedva vide u gupu seste velicine. U Hiparhovo vreme sintagma “sve zvezde” znacila je ono sto danas zovemo “sve zvezde vidljive golim okom” i zato je njegova lista prosirena cim je pronadjen teleskop. Danas su astronomi uz pomoc mocnih instrumenata u stanju da vide i zvezde 26-te velicine. Medjutim na nebu mozemo videti i sjajnija tela od zvezda prve velicine, a to su Sunce, Mesec i dobar broj planeta Suncevog sistema. Kako je astronomija nauka koja se tesko odrice tradicije Hiparhova podela je sacuvana, a iduci logikom da sjajnija tela imaju brojcano manju vrednost magnituda Sunca je -26,8 a magnituda punog Meseca -12,7*. Ovo su srednje vrednosti sto znaci da je to sjaj ova dva tela pri njihovoj srednjoj razdaljini od planete Zemlje sa koje ih i posmatramo.
Ali pazite sad: nasa cula imaju neobicnu osobinu da spoljne nadrazaje, ciji intenzitet raste po geometrijskoj progresiji dostavlja mozgu po aritmetickoj progresiji. Tako ona mala razlika u sjaju koju vidimo izmedju dve po magnitudi susedne zvezde znaci zapravo da je jedna sjajnija od druge 2,5 puta (Preciznije 2,512), a razlika u sjaju izmedju zvezda prve i seste velicine je 100 puta itd. Izovoga opet sledi da je Sunce oko 465 000 puta sjajnije od punog Meseca, a da je pun Mesec oko 280 000 puta sjajniji od zvezda prve velicine.
Bas
ovo prelamanje izaziva neobican izgled Meseca (a i Sunca) kada se mesec u boji Ima jedna pojava koja pomracenju Meseca daje posebnu car. Naime i pri totalnom pomracenju nesto Sunceve svetlosti ipak pada na Mesec. To su zraci koji se prolaskom kroz gornje slojeve atmosfere nase planete prelamaju te jace ili slabije razbijaju senku koja pokriva Mesec. Godine 1848. 19. marta desilo se jedno toliko svetlo pomracenje da se verovalo kako do pomracenja nije ni doslo. Opet 10. juna 1816. za vreme pomracenja Mesec se golim okom uopste nije mogao videti jer je senka bila veoma tamna.
Ali
ima nesto jos interesantnije od ovog. Kada svetlost Sunca udje u Rezultat ovoga su tamni bakarno-crveni prelivi Mesecevih pomracenja. Kada dakle posmatrate pomracnje naseg satelita uzivajte u lepim nijansama senke - one inace nemaju nikakve veze sa crvenim krilima ala (kod nas se verovalo da crvena boja Meseca pri pomracenju dolazi od crvenkastih krila ala koje kidisu na Mesec). Dakle za vreme pomracenja Mesec moze da pocrveni i ta pojava je poznata od davnina. Ali 27. avgusta 1883. je zabelezeno da je Mesec bio plav. Isto se dogodilo i 26. sepetembra 1950. i to su samo dva najpoznatija ovakva slucaja. Sta je uzrok plavom Mesecu? To su sitne cestice prasine u atmsferi. Ove cestice rasipaju svetlosne zrake, ali ne sve jednako. Beli zrak je heterogen, sastaji se od vise raznobojnih zraka od kojih svaki ima svoju talasnu duzinu. Vise se rasipaju zraci najvecih talasnih duzina svetlosti, a to su zraci crvene boje. Zato kad beli Mesecev zrak dospe u nasu atmosferu o cestice prasine se rasipaju najvise zraci crvene boje a do nas stizu zraci kracih talasnih duzina a to su pre svega zraci plave boje. Zato nam Mesec izgleda plav. Ali ove cestice prasine koje cine da nas satelit poplavi nisu obicne cestice. U prvom nasem slucaju plavog Meseca one su dospele u atmosferu iz vulkana Krakatoa nakon njegove erupcije. Plavi Mesec iz 1950. opet posledica je cestica koje su nastale u procesu sagorevanja za vreme velikih sumskih pozara u Kanadi. A zabelezen je i slucaj zelenog Meseca. On je vidjen u dva maha: 17. januara i 27. februara 1884. Vidjen je u Svedskoj ali je efekat trajao samo po tri minuta. I njegovi uzroci su se nalazili u nasoj atmosferi. Ako vas plavi Mesec nije zadivio mozda ce to uspeti jedna druga misterija. Postoji naime jedan stari zapis iz 12-og veka u kome se tvrdi da su 1118. godine na nebu iznad Francuske vidjena dva puna Meseca kako stoje jedan pored drugog. Isti slucaj se dogodio i kod nas pred smrt kneza Mihaila. Ono sto posebno golica u vezi ovih podataka jeste da su oni verovatno tacni; mi zapravo nemamo razloga da sumnjamo u njih. Isto tako postoje zapisi iz razih perioda istorije da su na nebu uocena dva pa i vese sunca a i ti podaci su prilicno ubedljivi. O ovoj pojavi posali su jos Aristotel i Ciceron, a njima se moze verovati. Zatim, krajem drugog veka stare ere na pocetku Jugurtinog rata u Rimu su vidjena tri sunca. Mongo kasnije, 1850. fizicari Barel i Biksio su iz balona videli i nacrtali dva sunca jedno iznad drugog. To su su samo neka svedocanstva o ovom fenomenu. U nekim nasim pripovetkama i pesmama isto se govori o dva ili vise sunca. Ova pojava da se na nebu vide istovremeno dva ili vise Meseca odn. Sunca, koja je zbunjivala i plasila stare generacije danas se tumaci sasvim prozaicno. Radi se o jenoj vrsti haloa.
halo od 22° Halo od 22° je ocaravajuca slika na nebu. To je prsten duginih boja oko Meseca. Svoje prozaicno ime duguje unutrasnjem uglovnom poluprecniku. Svetlost koja dolazi sa Meseca udara u oblake ledenih kristala u kojima se prelama pod raznim uglovima ali je najintenzivnija ona svetlost koja najmanje skrece sa svog prvobitnog pravca, tj. ona koja se prelama pod najmanjim uglom. Taj ugao iznosi priblizno 22°. Ovi zraci tvore unutrasnji krug prstena i taj krug je znaci od Meseca udaljen 22°. Ugao od 22° na nebu moze otprilike da stane u vasu ispruzenu i rasirenu saku. Posto nema zraka koji se prelamaju pod manjim uglom prostor izmedju Meseca i haloa je taman. Ako pazljivo osmotrite ovaj halo videcete da je njegova unutrasnja strana najsvetlija. Tu je halo crvnkast posto se crveni zraci prelamaju manje no ostali. Zatim sledi zuta, zelena i plava boja prstena. halo od 46° Postoji ponekad i halo od 46°, ali retko kad se on vidi kao ceo prsten. Obicno se mogu opaziti samo pojedini njegovi delovi. Ovaj halo ima isti raspored boja kao i halo od 22° ali je manje svetao. Oba haloa mogu da se jave i oko Sunca ali sunceva svetlost otezava da ih vidimo tako jasno kao oko Meseca. Kod haloa od 46° zbog drukcije orijentacije kristala zraci se prelamaju pod vecim uglom.
parhelij Kada su refraktujuce ivice kristala leda normalne na nas horizont onda na nebu mozemo uociti onu zadivljujucu pojavu kojom smo i poceli ovu pricu o halou. To je parhelij, ostro ogranicena svetla pega na nebu od koje nam se cini da predstavlja jos jedno sunce. U nekim leksikonima i enciklopedijama umesto parhelij koristi se odrednica lazno sunce. Najcesce se vide dva lazna sunca i to, kada je Sunce na horizontu ona se nalaze u halou od 22° (ali ponekad se halo ne vidi). Ova lazna sunca holoa od 22° su crvana prama Suncu, a dalje od njega boja im se menja kao i kod haloa. Sto je Sunce vise nad horizontom lazna sunca su na vecem rastojanju, a kada Sunce dostigne visinu od 60° 45' lazna sunca iscezavaju. Ponekad se mogu videti i lazna sunca haloa od 46°. I njihovo rastojanje raste sa visinom Sunca nad horizontom. Ona su svetla i neobojena. Zabelezena su i lazna sunca na 90°, 120° i 180° od Sunca. Ovo zadnje lazno sunce (na 180°) zove se antisunce ili antihelij. To je sjajno bleda tacka suprotno od pravog Sunca. A mogu da se jave i lazna antisunca, parantelije, na rastojanju 30° - 40° od antisunca. Sa planina, iznad oblaka ledenih kristala ponekad se moze videti donje lazno sunce. Kad se steknu potrebni uslovi iste efekte moze da izazove i svetlost koja nam dolazi sa Meseca te tada uocavamo: lazni mesec ili paraselenu, antimesec ili antiselenu, lazni antimesec ili parantiselenu. Kad se Mesec nalazi na visini do 10° od horizonta iznad i ispod njega ponekad se protezu blede ili slabo obojene pruge. Do ove pojave dolazi usled refleksije svetlosti kada su kristali leda orijentisani vertikalno. Medjutim ova pojava je veoma retka i pre se javlja kod Sunca. Kada se umesto sestougaonih u atmosferi nalaze kristali leda drugacijih, slozenijih oblika onda se mogu javiti sasvim drukciji haloi, ali to su veoma retke pojave. venac Sem haloa postoje i druge opticki fenomeni. Venac ste sigurno mnogo puta videli. To je onaj bozanski, etericni oreol oko Meseca koji uliva spokojstvo i mir u dusu. Oreol izvire iz Mesecevog diska a precnik mu je najvise 15° i sasvim sigurno moze stati u vasu ispruzenu i rasirenu saku. Pri povoljnim uslovima mogu se uociti u njemu dugine boje od plave (unutra) do crvene (spolja). Okruzen je sa jednim ili najvise cetiri prstena. Venac se ponekad obrazuje i oko Sunca ali ga je tesko videti zbog malog precnika. Vrlo retko se stvara oko planeta i sjajnih zvezda. Do pojave venca dolazi kada je Mesec (ili drugo nebesko telo) prekriven tankim slojem oblaka. Najcesce su to cirokumulosi ili altokumulusi. Tada dolazi do difrakcije* svetlosti na vodenim kapljicama ili ledenim kristalima. Ukoliko su kapljice ili kristali podjednake velicine venac i prstenovi su jasno izrazeni.
duga Za dugu sam siguran da ste je videli. To je veliki obojen luk na povrsini oblaka iz kojeg pada kisa dok na drugoj strani neba sija Sunce. Po jednoj biblijskoj prici Bog je stavio dugu u oblake kako bi ga podsetila da zaustavi kisu na vreme, da ne bude potopa. Centar duge se nalazi na zamisljenoj pravoj liniji koja se pruza do vaseg oka i dalje do Sunca iza vas. Dugu mozete videti samo kad je Sunce na manjoj visini od 42° 18' jer u suprotnom ona iscezava. Iz aviona i sa visokih planina nekad se moze videti duga kao ceo krug. Spoljna ivica duge je crvena, a unutrasnja ljlubicasta. Ponekad se sa spoljne strane duge moze videti jos jedna, sporedna duga sa obrnutim poretkom boja. Pojava duge na nebu je posledica difrakcije i interferencije* svetlosnih talasa pri prolazu kraz kisne kapljice.
Sve ovo je manje-vise svima dobro poznato, ali mozda niste znali da i svetlost sa Meseca moze izazvati dugu. Medjutim meseceva duga je mnogo slabijeg intenziteta jer je i svetlost Meseca slabija. Ova duga je bleda, ponekad i sasvim bela. Meseceve duge su retke pojave jer se oluje i pljuskovi najcesce javljaju popodne i predvece. Ako je tada Mesec na nebu onda je on u fazi (recimo prva cetvrt) kada je njegova svetlost suvise slaba da izazove dugu. Na kraju ovog pregleda optickih pojava u atmosferi koje se ticu Meseca valja reci i jos i ovo: da biste videli halo, venac ili dugu potrebno je ne samo da se steknu odredjeni fizicki uslovi vec i da imate srece da se nadjete na pravom mestu. Jer kako cete videti ove pojave ne zavisi samo od polozaja Meseca i oblaka, vec i od toga gde se vi nalazite. Ako dva posmatraca na razlicitim mestima u isto vreme vide recimo dugu, oni ne vide istu vec svaki svoju dugu. vreme U proslosti su naravno sve ove pojave tumacene drugacije. Bile su rezultat Bozje volje ili pak neke druge sile, a dolazile su kao predznaci vaznih i cesto dramaticih dogadjaja i zbivanja. Ponekad su pripisivane mocima samog Meseca i tada je Mesec bio odgovoran za ono sto se desavalo ovde na zemlji i ljudi su cesto pogledali u njegovom pravcu ne bi li otkrili sta im se sprema. Tako su izmedju ostalog otkrili da Mesec izaziva oluje i kise, pa su mnoge svoje poslove planirali po njemu. A ono sto je najlepse u ovom jeste da ima tu i neke istine. Doduse Mesec ne utice na vremenske prilike, ali da nema njega ne bismo nocu mogli da opazimo one fine visoke i prozracne oblake koji ponekad nagovestavaju lose vreme. Nekad na ovim oblacima mozete videti Mesecev venac i opet cesto iza toga sledi ciklona, glavni uzrocnik loseg vremena. Isto je i sa haloom. Statistike kazu da u dve trecine slucajeva 12 do 18 sati nakon haloa dolaze padavina. Ako je Mesec bled opet ocekujte pogorsanje jer se na nebu nalaze tanki prozracni oblaci - prethodnici ciklona. Ali ako je Mesec sjajan i beo onda je nebo vedro a vazduh suv te ce i vreme biti lepo. Jasan i ostar Mesecev srp opet nagovestava vetrovito vreme. Ovo je staro opazanje (kao uostalom i prethodna) i uglavnom je tacno. U atmosferi postoje slojevi vazduha razlicite temperature i gustine i na svakom sloju zraci svetlosti sa Meseca se lome te Mesec izgleda nejasan. Ali jaki vetrovi mogu da razbiju i izmesaju ove slojeve te se svetlosni zraci pravilnije prelamaju i Mesec onda izgleda ostar. Ako, dakle, vidite ostro Mesecev srp znajte da gore negde besni jak vetar koji moze da zaduva i pri tlu.
velicina meseca
Postoji
jedno, da se izrazim malo slobodnije, do zla boga zaguljeno pitanje u
vezi Meseca, odnosno u vezi naseg opazanja njegove velicine. Kada je
Mesec tik iznad horizonta izgleda nam ogroman i mnogo veci nego kada je
visoko na nebu. A ustvari trebalo bi da je obrnuto, da je sve veci sto
je blizi zenitu jer se tada njegovo rastojanje od nas, posmatraca,
smanjuje. Pa ipak nama on izgleda veci nad horizontom. Odgovor na ovo pitanje nije sasvim rasvetljen, ali ono sto je sigurno jeste da uzrok tog fenomena nije nasa atmosfera. Videli smo uostalom da prelamanje svetlosti nad horizontom naprotiv smanjuje dimenzije Meseca. Uzrok ovakvog dozivljaja moze dakle da bude samo u nama, to je stvar nase precepcije i zbog toga je citav problem iz fizike premesten u psihologiju. A psiholozi su prvo pomislili da do citave iluzije dolazi zbog poredjenja Mesecevih dimenzija sa objektima na horizontu. Medjutim eksperimenti su demantovali ovakvo resenje jer iluzija postoji i onda kada se u zamracenoj prostoriji, bez ikavih objekata za poredjenje, vestacki Mesec pomera od “horizonta” ka “zenitu”. Zatim je ponudjeno drugo resenje po kome se ova Meseceva obmana dovodi u vezu sa pokretom ociju navise kad se gleda gore. Iluzija da se Mesec smanjuje kako se penje po nebu, navodno nestaje ako Mesec stalno gledate bez podizanja ociju, tako sto npr. lezite na pokretnoj podlozi. Da li je to tako proverite sami. U svakom slucaju ovaj odgovor nije potpun jer ne daje objasnjenje kako to rotacija oka u ocnoj duplji utice na opazenu velicinu naseg satelita.
(05.03.12)
|
nalazi tik izad horizonta i kada nam se cini da je on spljosten.
Prelamanje (refrakcija) je vece sto su zraci (koji nam dolaze od Meseca)
blize horizontu i zbog toga se donja ivica Meseca “izdize” i on je kao
stisnjen odole. U stvarnosti taj donji deo je vec zasao za horizont i mi
ga ne bismo videli da prelamanja zraka nema. 
atmosferu ona se tu rasipa
Kada je Mesec u zenitu (to se naravno nikad ne moze desiti na ovim nasim 
novembar 99.