mesec
Zemlja na Mesečevom nebu

Pozajmljeno iz ASTRONOMIJE >>

Velika zanimljivost na Mesečevom nebu jeste ogromni Zemljin disk koji lagano pluta po zvezdanom nebu. Njegov prenik je 4 puta veći od prenika Mesečevog diska koji posmatramo na Zemljinom nebu. Ako su po noćima pune meseine pejzaži na Zemlji prilično dobro osvetljeni da se čak može i čitati, onda, pri zracima pune Zemlje, sa diskom koji je 4 puta veći od Mesečevog, gore mora da je jako svetlo.

Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Kao što na Zemlji imamo sjajnu meseinu, tako i na Mesecu, imamo „zemljavinu“. Svetlost pune Zemlje obasjava Mesec 90 puta jače nego što Mesec obasjava Zemlju.

Sjaj nekog tela ne zavisi samo od njegovog prečnika, već i od refleksnih svojstava njegove površine. U tom pogledu, Zemljina površina odbija 6 puta više svetlosti od Mesečeve, te svetlost pune Zemlje obasjava Mesec 90 puta jače nego što Mesec obasjava Zemlju. To nam omogućuje da noću, sa razdaljine od oko 400.000 km, vidimo i onaj deo Mesečeve kugle koji preostaje pored obasjanog Mesečevog srpa. Jer kao što na Zemlji imamo sjajnu meseinu, tako i na Mesecu, mogli bismo reći, imamo „zemljavinu“, pepeljasu svetlost, koja svetli jačinom 90 punih mesečina. Ako još uzmemo u obzir odsutnost atmosfere, koja neminovno guta jedan deo svetla, možemo samo zamisliti vilinsku sliku Mesečevih pejzaža, obasjanih u noćima sjajem pune Zemlje.

No Mesečevo noćno nebesko osvetljenje ne razlikuje se samo time od Zemljinog. Na našem nebu Mesec izlazi i zalazi, opisujući svoj put na nebu zajedno sa zvezdanom kupolom. Međutim, na Mesevom nebu Zemlja se ne kreće na takav način. Ona tamo ne izlazi i ne zalazi i ne učestvuje u skladnom i polaganom putu zvezda. Zemljina lopta gotovo neprekidno lebdi na nebu, zauzimajući za svaku određenu taku na Mesečevoj površini, određen položaj, dok zvezde lagano klize iza nje. Razlog za to je što je Mesec okrenut uvek istom stranom svoje površine Zemlji.

Ako se na primer, Zemlja nalazi iznad nekog Meseevog kratera u zenitu, ona nikad neće napuštati svoj zenitni položaj. Ako pak sa nekog mesta izgleda kao da se nalazi na horizontu, ona će za to mesto večno i ostati na horizontu. Samo Mesečeva libracija donekle narušava tu nepokretnost. Zvezdano nebo iza Zemljinog diska polagano se okreće za 27,3 naših dana; Sunce obilazi nebo za 29,5 dana; planete se kreću na sličan način, dok samo Zemlja nepokretno miruje na tamnom nebu.

Pogled na Zemlju sa Meseca

No, ostajući na jednom mestu, Zemlja se brzo, jednom za 24 časa, okrene oko svoje ose i kada bi njena atmosfera bila sasvim providna, za stanovnike Meseca, Zemlja bi mogla da posluži kao zgodan nebeski časovnik. Sem toga, Zemlja prolazi kroz iste faze kakve ima i Mesec na našem nebu – pojavljuje se bilo u obliku polukruga, bilo u obliku užeg ili šireg srpa, ili pak u obliku nepunog kruga – već prema tome koji je deo polovine Zemlje obasjane Suncem okrenut ka Mesecu.

Ako nacrtamo međusobni položaj Sunca, Zemlje i Meseca, lako ćemo videti da Zemlja i Mesec moraju pokazivati jedno drugom suprotne faze. Kada mi gledamo nov Mesec, Mesečev posmatrač moro bi videti punu Zemlju, a kada je kod nas uštap (pun Mesec), na Mesecu vide mladu Zemlju. Kada mi vidimo uzani srp mladog Meseca, sa Meseca mogu da uživaju u prizoru Zemlje koja tek počinje da opada, pri čemu joj od punog kruga nedostaje baš onoliki srp koliki mi vidimo na Mesecu. Uostalom, Zemljine faze nisu ocrtane tako oštro kao Mesečeve. Zemljina atmosfera rastače oštru granicu svetlosti i tame i stvara onaj postepeni prelaz iz dana u noć, koji mi na Zemlji doživljavamo kao fazu sumraka, odnosno zore.

1. Za posmatrača sa Zemlje Mesec je u fazi novog Meseca, a za posmatrača sa Meseca Zemlja je u fazi pune Zemlje 2. Za posmatrača sa Zemlje Mesec je u fazi unog Meseca, a za posmatrača sa Meseca Zemlja je u fazi nove Zemlj

Druga razlika između faza Zemlje i Meseca sastoji se u sledećem: Na Zemlji nikada ne vidimo trenutak kada je Mesec nov (sam početak faze, pre nego što se pojavi onaj prvi, najtanji srp). Iako on obično tada stoji iznad ili ispod Sunca – nekada i na 5º, tj. na 10 svojih prečnika – tako da bi se uska, Suncem obasjana ivica Mesečeve kugle mogla videti, nama to nikad ne polazi za rukom, jer sjaj Sunca proguta skromni sjaj srebrne niti novog Meseca. Mlad Mesec prvi put vidimo tek kada je on već dva dana star i kada dovoljno ode daleko od Sunca, a samo retko (u proleće) kada je star jedan dan.

To se, međutim, ne dešava kada sa Meseca gledamo novu Zemlju. Tamo nema atmosfere koja bi rasipala Suneve zrake i koja bi oko Sunca pravila sjajni oreol. Na Mesečevom nebu zvezde i planete se ne gube u zracima Sunca, nego se jasno vide čak i kad se nalaze u njegovom bliskom susedstvu. Zato, kada se Zemlja pokazuje, ne tačno ispred Sunca (tj. ne u momentu pomračenja), nego malo više ili niže od njega, ona se uvek vidi na crnom nebu našeg pratioca u obliku tankog srpa sa rogovima okrenutim od Sunca. Ovo možemo uočiti kada Mesec gledamo pod malim uvećanjem: Za vreme punog Meseca mi ne vidimo pun krug, s obzirom da središta Meseca i Sunca ne leže na istoj liniji sa okom posmatrača. Na Mesečevom disku nedostaje jedan uzani srp, koji, poput uzane trake, klizi pri kraju osvetljenog diska ulevo, već prema tome koliko Mesec odlazi udesno. Kako Zemlja i Mesec uvek pokazuju jedno drugom suprotne faze, u tom momentu bi posmatrač sa Meseca mogao posmatrati tanki srp mlade Zemlje.

Zbog pomenute libracije rekli smo da Zemlja nije sasvim nepokretna na Mesečevom nebu – ona se ljulja oko srednjeg položaja u smeru sever – jug za oko 14º, a u smeru zapad – istok oko 16º. Zato, sa onih položaja na Mesečevoj površini odakle se Zemlja vidi kao da leži na horizontu, naša planeta mora nekada zaći i ubrzo se opet pojaviti, opisujući na nebu čudne krive. Takav neobični izlazak i zalazak Zemlje na jednom mestu horizonta, bez prolaženja čitavog neba, može trajati do 100 časova.

(septembar 2003.)

vrh