| Mesec je tamno nebesko telo i mogu se videti samo
oni njegovi delovi koji su obasjani Suncevim zracima. Ali, ako pogledate Mesec kada je ceo
osvetljen, kada je pun, necete, bar na prvi pogled, videti nista narocito makar ga gledali
i teleskopom. Svetlost na njegov disk pada pod pravim uglom te nema senki i ceo reljef se
stapa sa pozadinom. Mesec tada izgleda savrseno gladak kao neka ogromna bljestava
bilijarska kugla i iskusni osmatraci ce vam savetovati da ovu fazu prespavate, da
pricekate koji dan dok Mesec malo ne ostari. Tada ce se opet pojaviti senke i nas nebeski
sused ce pokazati svoje kratere, pukotine i planine. Ali ipak, ne izbegavajte ustap. On je idealan za sticanje orijentacije na Mesecu.
Sem toga postoje krateri koji se dobro zapazaju bas kada je Mesec u ovoj fazi. Uzmite dakle teleskop ili dogled i pogledajte Mesec kad je pun. Prvo sto cete videti jesu Meseceva mora, velike sive mrlje koje su vekovima raspaljivale mastu ljudi. A odmah zatim zapazicete mnostvo bljestavo belih pega razbacanih bez ikakvog reda po celom disku Meseca. Izgledaju kao neki bljesteci lampioni. Jedna od ovih pega posebno privlaci paznju i ne treba ni opisivati gde se nalazi. Oivicena je sivkastim prstenom iz koga izviru pravi, vrlo dugi snezno beli zraci. Neuk osmatrac bi pomislio da je to juzni pol Meseca, ali naravno nije. Bela pega je ustvari krater, vrlo lep, no pri kosom osvetljenju sasvim neupadljiv, jer se njegovi zraci tada ne vide i on se sasvim utapa u okolinu, u mnostvo drugih kratera. Njegovo vreme je zato pun Mesec, tada on postaje kralj medju kraterima bas zbog tih njegovih mocnih zraka. Jedan zrak se pruza na jug-jugozapad i odlazi na drugu stranu satelita. Postavljen je ekscentricno u odnosu na krater, kao tangenta tamnog prstena. Drugi zrak je jasniji, ide ka severoistoku i nakon 1500 km uliva se u, sudeci po imenu, jedno bozansko more. To je More Nektara (1. Mare Nectaris). Spada u kruzna mora, a po velicini odgovara povrsini Jugoslavije.
Najduzi zrak je planetarnih razmera. Pruza se od kratera prema sever-severoistoku. Ne mozete ga pratiti celim putem jer je na nekim delovima vec izbrisan, ali sasvim dobro cete videti kako po sredini preseca More Vedrina (2. Mare Serenitatis) na severnoj Mesecevoj polulopti. I ovo more je kruznog oblika i vrlo je zanimljivo za posmatranje pri kosim zracima Sunca. Po velicini odgovara Poljskoj. Zrak ide i dalje, kroz severni moreuz Mora Vedrine, prolazi kroz Jezero Snova, zatim istocnom obalom Jezera Smrti i gubi se negde na krajnjem istoku Mora Hladnoce (3. Mare Frigoris). Za orijentaciju pomenuta jezera nisu vam bitna, ali More Hladnoce treba da upamtite. Lezi u sevarnoj polarnoj oblasti satelita, a pada u oci po veoma izduzenom obliku od istoka ka zapadu. Kada mu je davao ime Ricoli ga je mogao nazvati i Crveno more jer po obliku i povrsini veoma podseca na nase zemaljsko Crveno more. Praticemo jos jedan zrak. On se pruza severozapadno od kratera i vrlo brzo ulazi u More Oblaka (4. Mare Nubium), te prolzi blizu njegove zapadne obale. More Oblaka ima nepravilno kruzi oblik a veliko je otprilike kao Velika Britanija. Krater iz koga izviru svi ovi zraci zove se Tiho (1. Tycho). Ime mu je dao otac Meseceve nomenklature, Djovani Batista Ricoli, po danskom plemicu Tiho Braheu (1546-1601), najvecem osmatracu nebeskih tela do pronalaska teleskopa. Tokom decenija Tiho je skupio ogromnu i veoma preciznu dokumentaciju o kretanju planeta. Nakon njegove smrti ova dokumentacija je dospela u ruke Keplera i ta transakcija se simbolicno vidi i na Mesecu. Onaj zrak iz kratera Tiho sto ide na severozapad, kroz More Oblaka, pruza se bas prema krateru Kepler (2. Kepler).
Johan Kepler (1571-1630), nemacki astronom, bio je sjajsn matematicar i genijalni teoreticar, jedan od velikana nauke koji omedjavaju epohe u istoriji civilizacije. 1600. godine postao je asistent kod Tiho Brahea, a kada je ovaj godinu dana kasnije umro, dopala mu je citava Tihoova osmatracka dokumentacija. Dve decenije kasnije, nakon bezbroj pokusaja i nakon sto je konacno raskrstio sa mnogim astronomskim predrasudama i zabludama, formulisao je tri zakona o kretanju planeta koji danas nose njegovo ime. Postoji jedan izrazito lep i vazan krater a koji se
osobito dobro vidi cak i skromnijim dogledom. To je Kopernik (3. Copernicus). Nalazi se
nekih 550 km istocno od Keplera i toliko je uocljiv da ga ne mozete promasiti (zapravo je
uocljiviji od Keplera). Sam krater je veoma zanimljiv ali o njemu ce jos biti reci
jednom drugom prilikom, a sada cemo se baviti samo onim sto se vidi kada je Mesec pun. A
vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane siri gusta paucina od svetlih zraka. Zraci Kopernika nisu tako jasno ocrtani ni tako dugi kao zraci koji izviru iz kratera Tiho. Nisu ni tako pravi. Pruzaju se krivudavo, izlomljeni su i ispresecani i dobijate utisak da gledate na neku ogromnu i mocnu nervnu celiju koja siri svoja nervna vlakna daleko u prostor. Vecina zraka dugacka je izmedju 50 i 100 kilometera, mada ih ima koji premasuju i 500 kilometara. Zapadni zraci se cine svetliji i snazniji. Oni kao da obasjavaju krater Kepler. U stvarnosti je i bilo tako. U Keplerovom delu vidi se uticaj Kopernikovog ucenja. S druge strane to Keplerovo delo je dokazalo ispravnost osnovne Kopernikove zamisli o polozaju planeta. Ako pazljivo pogledate mozda cete uspeti da vidite sjajne bele pege tamo gde se zraci Kopernika i Keplera ukrstaju. Nikola Kopernik (1473-1543) poljski astronom, jedan od osnivaca moderne astronomije. Za razliku od ucenja crkve u srediste kosmosa stavio je Sunce zbog cega se ovaj sistem zove heliocentricni. Godine 1616. katolicka crkva je stavila Kopernikovo delo u kome on iznosi svoj poredak nebeskih tala na spisak zabranjenih knjiga. Ideju o heliocentricnom sisemu Kopernik je morao dobiti od Aristarha cije ucenje mu je bilo poznato. Aristarh (310-250) je bio prvi koji je tvrdio da se Zemlja okrece oko Sunca. Njegov krater (4. Aristarchus) na Mesecu cete lako naci. Lepo se vidi kao bljestava pega na tamnom bazaltnom tlu. Kao da je kredom neko zaparao tacku na crnoj skolskoj tabli. Ta bela pega je najsjajnije mesto na citavoj povrsini Meseca. Vidi se cak i kada je Mesec mlad pa nad citavim tim predelom vlada noc. I od Aristarha se pruzaju svetli zraci sto nam govori da je i ovaj krater jos mlad. Zraci su diskretni, paucinasti i kao da streme bas ka Kepleru i Koperniku. Ova tri kratera, Aristarh, Kepler i Kopernik, nalaze se
na dnu ogromnog Okeana Ako krenete na sever od kratera Aristarh videcete da se Okean spaja sa Morem Hladnoce. Na jugu pak mozete videti dva njegova velika zaliva. Levi, zapadni je More Vlage (6. Mare Humorum), a desni ili istocni je More Oblaka koji smo vec posetili. A ako krenete severnim zracima kratera Kopernik uplovicete u More Kisa (7. Mare Imbrium). Posle Okeana Bura More Kisa je najvece lunarno more. Povrsina mu je 860 000 km2 (poredjenja radi Skandinavsko poluostrvo ima 777 500 km2). Precnik Mora je oko 1250 km i to vam moze posluziti za ocenu razdaljina na satelitu. More je okruzeno mocnim planinskim vencima Jura, Alpi, Kavkaz, Apenini i Karpati, ali ih pri punom Mesecu necete videti. Videcete medjutim male bele pege na severu mora, blizu obale. Ona zapadna, najizduzenija je planinski venac koji je zbog svog oblika dobio latinsko ime Monets Recti, sto bismo mogli prevesti kao Pravi Greben. Duzina grebena je oko 80 km (sto je nekoliko kilometara vise od nase Fruske Gore). Nekoliko tackica istocno od ovog grebena predstavljaju planine masiva Tenerife. Ovo egzoticno ime dao mu je skotski astronom Pjaci Smit kada je na ostrvu Tenerife, visoko u planini, ispitujuci uslove za teleskopska osmatranja, posmatrao Mesec (5. Monets Recti i Tenerife). U blizini Tenerifa na Mesecu mozda cete videti i nekoliko
usamljenih belih pega. To su izdvojene planine, ali o njima cemo govoriti drugi put. Sada
krenite zapadno A odmah iznad Tenerifa, ili preciznije severoistocno, sigurno vam je vec pao u oci vrlo pravilan, elegantan taman krug. To je velika dolina okruzena planinama. Ove planine pri punom Mesecu vide se kao veoma tanak svetao prsten, gotovo savrseno kruznog oblika. Uopste, na citavom Mesecu tesko je naci tako pravilno gradjen krater i po tome on je mozda i najlepsa tvorevina koja se na nasem satelitu uopste moze videti. Ima nesto posebno interesantno sa ovim kraterom. Suprotno ocekivanju, njegovo dno je najtamnije bas kada se Sunce nalazi visoko nad njim, kada ga ono najjace obasjava. Sa zalaskom Sunca ono postaje svetlije. U vreme kada su astronomi groznicavo trazili zivot van nase planete, nastala je teorija da u krateru postoji nekakva oskudna vegetacija koja buja u podne, a vene sa zalaskom Sunca. Da na Mesecu postoji zivot to bi moglo biti prihvatljivo resenje.
Platon (oko 429-347) je promisljao sva vazna pitanja kaja covek uopste moze sebi da postavi (sto je i inace bio manir svih antickih mudraca), pa se tako zanimao i za kretanje nebeskih tela. Medjutim njegov stav o poretku nebeskih tela i krece li se Sunce oko Zemlje, ili je obrnuto, je sasvim nejasan - neki kazu mozda i zato sto je filozof dobro znao sudbinu Anaksagore i Sokrata. A istocno od kratera Platon, nesto vise od 500 km (to je otprilike razdaljina izmedju Keplera i Kopernika) nalazi se Platonov najslavniji ucenik i mozda najpoznatiji filozof svih vremena, Aristotel (384-322) (7. Atistoteles). Iako razdvojeni stotinama kilometara ova dva kratera stoje bas kao Platon i Aristotel na Rafaelovoj slici Atinska skola - sred plejade cuvenih naucnika, filozofa i umetnika.
Gotovo 2000 godina, u Evropi, istina se merila po
Aristotelu. Odmah ispod Atistotela mozete videti jos jedan, nesto manji, sivkasti krug. Nalazi se na kopnu i kontrast izmedju njega i okoline nije velik ali se on ipak moze zapaziti i kad je Mesec pun. Ovaj krater je dobio ime Eudoks (8. Eudoxus), po grckom astronomu Eudoksu (408-355), jednom od Platonovih ucenika. Eudoks je utvrdio datume godisnjih doba, zatim da sunceva (solarna) godina traje skoro sest sati duze od 365 dana itd. Ispod Eudoksa mozda cete uociti nesto tamniju mrlju nepravilnog oblika. Ona je test za vase osmatracke sposobnosti i opticki instrument kojim istrazujete Mesecevu povrsinu, jer se zaista tesko vidi. Ali ona je tu, na rastojanju nesto manjem nego sto je razdaljina izmedju Eudoksa i Aristotela. Mrlja je velika ravnica ozidana planinama, ali zid je vec znatno oronuo i citav krater je deformisan. Zove se Aleksandar (356-323) (9. Alexander), po najvecem vojskovodji starog veka. Ali, cuveni vojskovodja svoje ime na Mesecu nije zasluzio osvajackim pohodima (to uopste ne bi bilo u duhu ideje o nomenklaturi Mesecevog reljefa) vec helenizacijom celog tada poznatog sveta. Ako Aleksandra niste uspeli da nadjete ostavite ga za neku drugu, povoljlniju priliku, a sad se spustite do mora. To je More Vedrina koje vam je vec poznato. Njegovom sredinom ide najduzi zrak kratera Tiho. Krenite tim zrakom na jug i on ce vas dovesti do bljestave pege na samoj juznoj obali mora. Ovako iz daljine gledan pri punom Mesecu lici na snaznu upaljenu svetiljku. To je krater Menelaj (10. Menelaus), ali ako vam se ucini da to vidite spartanskog kralja Menelaja kako u ratnoj opremi stoji na obali i snuje osvetu Parisu koji mu je oteo lepu Helenu, varate se. Junacima mitova nema mesta na Mesecu (videcemo da ovo pravilo ipak ima izuzetaka). Ovaj Menelaj je grcki geometar i astronom iz Aleksandrije koji je ziveo oko sto godina posle Hrista i bavio se sfernom trigonometrijom. Iz Mora Vedrina, ako spustite malo pogled uplovicete u More Tisine (10. Mare Tranqullitatis). Povrsina ovog mora je oko 438 000 km2 sto odgovara povrsini naseg Crnog Mora. Dno Mora Tisine, posebno u zapadnom delu, obiluje kupolama i brazdama sto ovo more cini izuzetno zanimljivim za posmatranje, ali sa jakim teleskopom i samo pri kosim suncevim zravcima.
I na kraju tu je veoma lepo i lako uocljivo More
Kriza (11. Mare Crisum). Vidimo ga kao gotovo pravilan krug, ali to je zato sto se U ovoj setnji po punom Mesecu posetili smo desetak kratera, jedan okean i nekoliko mora i planina. Za jednu noc to je mozda i suvise. Mozda neke kratere i niste uspeli da zapazite, ali to nije vazno, videce te ih kasnije kad Mesec malo ostari. Vazno je za pocetak da steknete orijentaciju. Posto je Mesec uvek malo nakrivljen uzmite da Platon pokazuje sever, a Tiho jug. Ova dva kratera se inace nalaze vrlo blizu glavnog Mesecevog meridijana. Potpuno pun Mesec zapravo ne mozete videti. Onog dana kada terminator iscezne na zapadu, na severu ili jugu uz rub diska vec se pojavila uska senka jer se Mesec nalazi severno ili juzno od ravni ekliptike. Potpuno ceo Mesecev disk mogao bi biti osvetljen samo kada Mesec dodje u ravan ekliptike, tj. u jedan od cvorova. Ali on tada ulazi u Zemljinu senku, to je pomracenje Meseca, te tada nije uoste osvetljen. |
To je omanji krater, lep za osmatranje jacom optickom napravom, ali za vreme
punog Meseca videcete ga samo kao svetlu pegu. Ova pega je polaziste snaznog spleta zraka
koji medjutim nisu ni toliko dugi ni pravi kao zraci kratera Tiho. Krivudavi su i
izukrstani.
Bura (5. Oceanus
Procellarum), najveceg lunarnog mora. Njegova povrsina je oko dva miliona i
sto hiljada kvadratnih kilometara, sto odgovara povrsini Grenlanda, ili,ako vam je to
zgodinije, ovaj okean je manji od Sredozemnog mora za 866 000 km2.
Nepravilnog je oblika a njegove granice su jasne jedino na zapadu.
od Pravog Grebena, otprilike sto kilometera, i docicete do jednog
velikog luka. Taj luk je malopre pomenuti masiv Jura. On cini uvalu zaliva kome je Ricoli
dao ramanticno ime Zaliv Duga (8. Sinus Iridium), verovatno bas zbog oblika obale. Precnik zaliva je 260 km.
Hevel je ovom krateru-dolini dao ime Vece crno jezero i s obzirom na velicinu i
tamno dno to je bio korektan naziv. Medjutim Ricoli je u skladu sa svojom idejom o
nomenklaturi Mesecevih kratera ovaj nazvao Platon ( 6. Platon). I opet, s obzirom na velicinu, eleganciju i uocljivost ovaj
krater je dostojan imena slavnog filozofa.
Krater Aristotel se ne vidi tako jasno kao Platon, ali uz malo
truda vi cete ga uociti. To je veliki bledo siv krug, otprilike iste velicine kao i
Platon. Pejsaz oko njega je taman jer je to dno Mora Hladnoce.
Pronasao je ubedljive dokaze da su i Mesec i Zemlja loptasta tela, ali i da je
Zemlja u sredistu vasione.
A
iz Mora Tisine ulazite u More Plodnosti (9. Mare Fecunditatis). Ovo more je nepravilnog
oblika i nesto je manje od naseg Kaspijskog jezera - ima 337 000 km2. 
ono nalazi na rubu Mesecevog diska i mi ga gledamo iskosa. Ono je zapravo ovalnog oblika,
izduzeno u pravcu istok-zapad (pravi oblik se vidi na slicici desno). Valiko je oko 199
000 km2 sto odgovrara povrsini Velike Britanije.