U razvijenim zemljama postoje timovi koji imaju zadatak da predvide budućnost, odnosno da predvide kako će neki budući, izvesni događaji uticati na život u njihovoj zemlji, na privredu, na tržište, na obrazovanje i na sve što je važno za jedno civilizovano, organizovano društvo. Recimo, kada se Evropska unija proširi novim članicama to izazove brojne promene: povećanje broja stanovnika, povećanje tržišta, promene potražnje i ponude itd. sve do promene navika i čitavog mentaliteta Zajednice. Neke države žele da unapred znaju sa čeme će se suočiti sutra.

Većina zemalja se ipak prepušta događajima i ide u budućnost bez jasnih vizija i ideja o daljem napretku. Često i bez želje za napretkom. Ima i onih zemalja koje svoj razvoj zasnivaju na konstelaciji međunarodnih odnosa i trendova, pa krivudaju i čekaju da nešto napabirče i ušićare. One malo moljakaju, malo ucenjuju, a najmanje rade. I stalno čekaju da im nebo ili neki saveznik podari nešto svojih plodova.

One prve zemlje koje se staraju o svojoj budućnosti, svoj razvoj zasnivaju na obrazovanju, na ulaganju u nauku i, naravno, na svom radu. Istorijsko je iskustvo da su te zemlje najuspešnije i da su one u stanju da odole i najžešćim izazovima. Ostale polako tonu i gube se u tami istorije i nestaju sa istorijske pozornice. Pre ili kasnije. Na hiljade naroda tako je već nestalo u poslednjih nekoliko milenija. Oni koji su zakovani za prošlost, oni koji nemaju inventivnost, oni koji nemaju kreaciju, koji ne brinu o obrazovanju i nauci, koji očekuju srećne okolnosti da bi ućarili nešto - osuđeni su na propast. Pre ili kasnije.

A sad pročitajte članak o interesantnom i poučnom iskustvu jedne zemlje koja brine o nauci, a do nauke dolazi velikim delom i razvojem obrazovanja svog stanovništva.

Saša Zorkić

(28.04.2008.)

vrh