|
14. april. 2008. Gravitaciona sonda B [Gravity Probe (GP–B)] sve više liči na eksperimenat koji se neće nikada da završi. Ova svemirska letilica, lansirana 2004. godine, već sada drži dva neslavna rekorda: to je projekat koji je NASA do sada najduže planirala – 40 godina – i analize prikupljenih podataka su već zašle u treću godinu. Možda će GP–B tim stvarno jednog dana i objaviti rezultate najpreciznijeg do sada merenja dugoočekivanog efekta opisanog Teorijom opšteg relativiteta. Međutim, do pre tačno godinu dana, do 14. aprila 2007., kada su na sastanku Američkog fizičkog društva (APS) u Džeksonvilu, na Floridi, naučnici koji rade na projektu poslednji put raportirali, od toga nije bilo ništa.
Tom prilikom istraživački tim je obećao da će dati konačni izveštaj do kraja decembra prošle godine, kada su im isticale rezerve od planiranih $760 miliona, ali je odmah bilo jasno da će se zbog neočekivanih sistematičkih grešaka originalni cilj misije naći u velikom problemu. Da bi postigli najfinije zacrtane efekte merenja, GP–B tim je morao da vrši 100 puta preciznije eksperimente. GP–B ima u suštini jednostavan koncept, koji se u realnosti pokazao kao vrlo komplikovan. Eksperimenat, teorijski razrađen još 1964., predviđao je četiri savršena žiroskopa u orbiti naše planete, koji će da mere na koji ona oko sebe razvlači strukturu prostor–vremenskog kontinuuma – fenomen koji je predviđala Ajnštajnova opšta teorija relativiteta i označila ga kao "razvlačenje rama" ("frame–dragging"). Misija, koja je preživela sve dotadašnje pokušaje NASA da je otkaže, konačno je iz drugog pokušaja lansirana iz Kalifornije 2004. godine Glavni cilj misije je bio da se izmeri razvlačenje rama sa tačnošću od 1%. To je trebalo da bude deset puta preciznije merenje od svih do tada, naročito onih sprovedenih 1997. i 2004. laserima sa satelita LAGEOS koji su se takođe nalazili na orbitama oko Zemlje. Ipak, GP–B je postigao jedan uspeh. Na pomenutom prošlogodišnjem sastanku, tim je objavio prvu eksperimentalno izmerenu geodetsku precesiju, još jednu malu distorziju prostor–vremena. Do tada je najpreciznija geodetska precesija Meseca oko Zemlje bila izmerena sa tačnošću od 0,7%. Sada je GP–B izmerio efekat sa tačnošću od 1,5%. Tim se nada da će u budućnosti još redukovati rezultat – ali je i ovo manji frame–dragging efekat nego što se iko nadao. Problem koji onemogućava bolje analize su sistematske greške: elektrostatički efekti na sfere[1] u središtima žiroskopa izazivaju povremeno neočekivano loša podešavanja i kolebanja. Takođe se i prikupljeni podaci često prebrzo očitavaju, jer se zbog solarnih bura sistem često sam restartuje. Fizičar Clifford Will, koji je predsedavao Nasinim naučnim komitetom savetodavaca za ovaj projekat, izjavio je da im takve greške zadaju silne glavobolje: "To je prilično nebulozan posao; zato su svi zaposleni veoma pažljivi." Takođe, čitav tim je prilično zabrinut kada su u pitanju buduće analize podataka. "Ne želim da na kraju budem razočaran," kaže Francis Everitt sa Univerziteta Stanford, glavni stručnjak ovog projekta. Za to vreme, rezultati koje pribavljaju sateliti LAGEOS daju sve bolje rezultate kada je u pitanju model Zemljinog gravitacionog polja, a odlični su i rezultati koje šalje svemirska letilica GRACE. Erricos Pavlis sa Univerziteta Maryland u Bltimoru, koji radi na podacima sa LAGEOS–a, kaže da bi bilo lepo pobediti GP–B, ali da ipak nebi želeo da projekat propadne. "Nakon svih tih potrošenih miliona, i decenija ljudskog rada," kaže on, "bilo bi fer da konačno dobijemo nešto od tog projekta."
(18.04.2008.)
|
|
