2. april. 2008.

Kao veliki ljubitelj ideje o putovanju ljusi na susedne svetove, u više mahova sam pisao o takvim putovanjima. Ono što predstavlja zajednički problem svim tim ekspedicijama je veoma veliki vremenski period koji takva putovanja zahtevaju – radi se o godinama, što je čak i za veoma obučenu posadu (pre)veliki izazov. Međutim, izgleda da se sagledava rešenje i ovog problema.

Izgleda da će jednostavni namaz specijalne farbe, nanešen na prosto solarno jedro, moći da pokrene svemirsku letilicu koja će od Zemlje do Marsa stići za svega mesec dana, što je sedam puta brže od raketa koje su odnele "Spirita" i "Opportunity" do Crvene planete.

Gregory Benfort sa Kalifornijskog univerziteta, i njegov brat James, vlasnik firme za aeronautička istraživanja "Microwave Sciennces" iz Lafayetta, u Kaliforniji, vršili su ispitivanja vezana za tehniku emitovanja mikrotalasnog zračenja sa Zemlje kojie bi pobuđivalo isparljive molekule u specijalno proizvedenim namazima kojima bi bila premazana jedra. Kinetički impuls koji bi stvarali molekuli gasova iz tih namaza postepeno bi stvarali takav potisak koji bi pomogo da se pokreće izvesna svemirska letilica. "Ovo je sasvim drugačiji način gledanja na propulzivni pogon," izričit je Gergory Benford. "Naša ideja je da motori ostanu dole, na Zemlji!"

Solarna jedra nisu zapravo ništa drugo do jednostavna, ali džinovska, ogledala. Fotoni svetlosti sa Sunca udaraju u njihovu površinu, i time lagano guraju ogleda. Tako se smatralo sve dok pre pet godina braća nisu rešila da na neki način povećaju njihovu efikasnost.

Jednom prilikom su u laboratoriji testirali ponašanje vrlo tanke mreže od ugljeničnih vlakana koju su gađali mikrotalasima. Na njihovo iznenađenje, otkrili su da je mreža bila izložena nekoliko puta većoj sili nego što su proračuni predviđali. Rešavali su zagonetku i otkrili da je toplota mikrotalasa izazvala otpuštanje ugljen–monoksida sa površine jedra, te da je sila tih molekula gasa davala onaj dodatni potisak mrežastom jedru.

U prvom sledećem broju časopisa "Acta Astronautica", Benfordovi su objasnili način na koji bi neko jedro prekriveno farbom smišljenom tako da pri zagrevanju ispušta gasove moglo da odvese i letilicu do Marsa za samo mesec dana. Noseća raketa bi iznela letilicu (i jedro) na nisku orbitu oko Zemlje (LEO), na nekih 300 kilometara visine. Nakon toga, automatski bi se raširilo solarno jedro prečnika stotinjak metara, što bi bio znak snažnom mikrotalasnom transmiteru na Zemlji da nanišani i počne da gađa jedro zracima. Benfordovi su izračunali da bi jednosatno zagrevanje jedra moglo da ubrza letilicu za oko 60 kilometara u sekundi, što je brže nego ijedna međuplanetna raketa do sada.

Pored jedra, čitav poduhvat zahteva jedan 60–megavatni mikrotalasni zrak sličnog prečnika kao i jedro. Uređaj bi trebalo da može da prati letilicu kako se ona udaljava. Problem je što danas ne postoji ni jedan mikrotalasni sistem koji je u stanju da dostigne taj nivo snage zraka. Telekomunikaciona deep–space mreža koji NASA koristi da bi bila u kontaktu sa Marsovim roverima ili sondom "Cassini". koja trenutno ispituje Saturn,  raspolaže snagom od samo pola megavata. Braća Benfort kažu da bi snaga mogla da se poveća u budućnosti, i nadaju se da će uspeti da ubede Nasu da razmisli o tome kada uskoro budu pojačavali svoj network.

Za budućnost je ostao i problem kakav premaz upotrebiti. Idealan bi materijal boi onaj koji je u stanju da u sebi sadrži veliku količinu nekog lakog gasa, kao što je vodonik, koji bi se oslobađao samo na vrlo visokoj temperaturi, i čija bi velika brzina isparavanja molekula ubrzala letilicu. Idealno bi bilo kada bi tom prilikom sva farba mogla da ispari, i ostavi da mikrometarski tanko jedro nastavi svoj put ka Marsu.

"Vrlo cool ideja," smatra Geoffrey Landis, fizičar is Nasinog "Glenn Research Centera" u Klivlendu. "Naravno da tu ima još mnogo detalja da se odradi, ali osnovna ideja potpuno ima smisla."

 

Potražite AM Index