|
TRANSPORT BUDUCNOSTI Kada su Amerikanci prvi put ugledali sa satelita ogroman objekat, nalik to li na brod, to li na avion koji juri po Kaspijskom moru, bili su šokirani. Oni su taj objekat krstili imenom “kaspisjki monstrum”. Bio je to, u stvari, novi, napravljeni u Sovjetskom Savezu, leteći aparat ekranoplan (WIG - Wing-in - ground craft). On je po sebi predstavljao kombinaciju pomorskih i rečnih brodova, kopnenih vozila i letečih aparata. Leteči na manjim visinama ekranoplan koristi vazdušni dušek koji je instaliran ispod krila za povećanje podizne snage. Ekranoplani spadaju u vazduhoplove kojima nije potreban aerodrom za poletanje i sletanje, njima nije potrebna ni specijalno pripremljena uzletna pista, već samo dovoljan po dimenzijama prostor, ravna površina kopna ili čak močvare. Sem toga, oni poseduju veliku autonomnost korišćenja, tojest, mogućnost dugotrajne (do nekoliko dana) eksploatacije izvan osnovnog punkta baziranja. “Efekat ekrana” bio je poznat odavno. On je priređivao podosta neprijatnosti pilotima prilikom uzletanja i sletanja dok ga nisu “ukrotili”. Međutim, jedino su ruski naučnici mogli da “prilagode” tu malo proučenu fizičku pojavu, koja omogućava da se prave neobične transportne konstrukcije. Amerikancima, bez obzira na uložena od strane federalnih, privatnih firmi i Pentagona milijardska sredstva zasad nije pošlo za rukom da postignu praktične rezultate u stvaranju ekranoplana. Ista je situacija i u Nemačkoj, i u Kini. U našoj zemlji su u periodu od 1960. do 2000. godine uspešno obavljeni naučno-istraživački poslovi, koji su rezultirali stvaranjem novih konstrukcionih materijala sa odličnim karakteristikama u pogledu čvrstoće i plastičnosti, otpornosti na koroziju, pa je zahvaljujući toma nastala čitava serija originalnih masina od malih do gigantskih: “Strizz”, “Amfistar”, “Volga”. Prošli su eksperimentalnu eksploataciju i uvršteni u naoružanje desantni ekroplan “Orljonok” i nosač raketa “Lunj”, kao i razrađeni na njegovoj osnovi ekroplan “Spasilac” namenjen za spasavanje posada brodova koji tonu. Međutim, okončan je “hladni rat” i ekroplani su ostali bez posla. I bez obzira na sve ulagane napore oni ni do dana današnjeg nisu pronašli svoje mesto. Problem je u tome što je te letelice zbog malih visina i velikih brzina leta, a neke zbog impresivnih dimenzija, veoma složeno eksploatisati iznad naseljenih mesta i gusto naseljenih regiona, a isto tako efikasno primenjivati iznad industrijski koriđćenih reka, jezera i priobalnih morskih zona. Međutim, postoje u Rusiji i teritorije na kojima se ekranoplani mogu efikasno koristiti. To su malo naseljeni regioni Severa, Sibira i Dalekog Istoka.
Koriscenje ekranoplana iznad tajge i praktično nenastanjenih ravnica
tundre je isto toliko efikasno koliko i iznad vodnih prostora za koje su
u startu i projektovani. I danas se već postavlja pitanje o njihovoj
serijskoj proizvodnji. Korišćenje ekranoplana u tim novim regionima
osiguraće jeftiniji prevoz robe i putnika kako u zimskom, tako i letnejm
vremenu, bez korišćenja skupih, specijalno opremljenih pista za
uzletanje i sletanje i nazemnih službi. Ekranoplani manje nosivosti,
tipa “Strizz”-a, uzletne mase Ekranoplani veće nosivosti tipa “Orljonok” (uzletna masa 120 tona) i “Lunj”-a (350 tona), sa mogućnošću brzine između 500 i 600 kilometara na čas, mogli bi biti upotrebljeni za prevoz sirovina kako unutar regiona, tako i u svosjvu dopune za postojeće saobraćajnice – Severni morski put i Bajkalo-amrurska železnička pruga (BAM). Superteški ekranoplani tipa “Kaspijskog monstruma”, sa uzletnom masdom preko 500 tona, mogu biti danonocno angažovani u prevozu kontejnera na trasama Zapad-Istok-Zapad, obezbedjujući brzi prevoz po trasama koje su skoro trostruko kraće od Severnog puta i dvostruko kraće od BAM. Sem severnih problema ekranoplani imaju i lepe perspektive primene i u kosmičkoj sferi. Tekst poslao Miroslav Antić Ilustracije potražite ovde: (01.09.2005.)
|
