- Predrag Boksic Crne rupe
Kvantna gravitacija
U singularitetu gravitacija se posmatra na sasvim poseban nacin. Smatra se da na razmerama ispod reda velicine 10-33 centimetara gravitacija, naravno, postoji, ali se izrazava drugacije. Gravitacija u singularitetu odvaja vreme od prostora, zatim unistava vreme kao koncept, i na kraju definicije prostora. Gravitacija koja na ovim razmerama utice na same definicije prostor-vremena je kvantna gravitacija. Ne radi se o nekoj novoj interakciji, vec o klasicnoj gravitaciji koja je uzrok ovim promenama prostor-vremena. Vreme u singularitetu ne postoji, a prostor se definise kao verovatnoca pojavljivanja razlicitih oblika i zakrivljenosti. Kaze se da su geometrija i topologija prostora probabilisticki (određeni zakonima verovatnoce i statistike). Singularitet je sacinjen od kvantne pene (quantum foam). Tako je nazvana struktura singulariteta zbog haoticnog, neodređenog oblika koji podseca na penu. Kvantna gravitacija rukovodi verovatnocom pojavljivanja razlicitih oblika kvantne pene. Razlicite tacke povezane tunelima u kvantnoj peni odgovaraju razlicitim tackama prostor-vremena u kojem se nalazimo ili, mozda, razlicitim prostorno-vremenskim odrednicama neke druge dimenzije postojanja. Prvi slucaj je moguc, a po pitanju drugog slucaja bilo bi potrebno da je univerzum u kome se nalazimo zatvoren, ali beskonacan zahvaljujuci sirenju kosmosa brzinom svetlosti. To jos uvek nije u potpunosti izvesno.
 |
Kosmos je nastao iz singulariteta. Iz tacke beskonacne gustine, pritiska i temperature, uz razvoj velike eksplozije (velikog praska) koja jos i danas traje i ciji smo deo nastaje kosmos. Pocetni singularitet bi mogao da potice iz neke prastare gigantske crne rupe. Singulariteti nastaju uvek kada se javlja gravitacioni kolaps. Crne rupe se povecavaju jer materija stalno pada u njihove singularitete. Rodzer Penrouz i Stiven Hoking su dokazali da povrsina horizonta događaja crnih rupa koje se spoje mora da premasuje sumu povrsina pojedinacnih horizonata. Iako prakticna osmatranja nisu nasla dovoljno mase po jedinici zapremine u kosmosu da se prouzrokuje globalni gravitacioni kolaps sve materije u kosmosu, pojedinacne crne rupe koje postoje i koje tek treba da nastanu sjedinjene mogle bi 'progutati' svu materiju. Kvantna gravitacija u singularitetu takođe određuje verovatnocu da kvantna pena prouzrokuje rađanje novog univerzuma iz nekog velikog praska. Kada sva materija bude unutar gigantske crne rupe, novi veliki prasak i novi pocetak mogao bi se odigrati stvaranjem ogoljenog singulariteta. Postoji mogucnost da se nase sadasnje postojanje odigrava unutar neke vrste crne rupe. U tom slucaju univerzum bi bio zatvoren i postojao bi neki drugi u kome se ovaj nalazi. Postojanje pojedinacnog univerzuma bilo bi ciklicno - od singulariteta do singulariteta, a postojao bi veci broj univerzuma koji bi se nalazili jedan u drugome. Postojanje naseg kosmosa traje vec 15 milijardi godina i trebalo bi da traje sve ukupno oko 150 milijardi godina. Razmatranje samog postojanja i osnovnih filozofskih pitanja o smislu i uzrocima postojanja svemira nalazi plodno tlo u tezi da se nalazimo unutar neke vrste crne rupe. To je krajnji domet teorijske nauke za sada, ali ne i prakticne nauke.
Prstenasti singularitet pruza zanimljivu prakticnu mogucnost. Kvantna gravitacija sa svojim osobinama ne vazi samo duz prstena (kruga) singulariteta, vec i na povrsini ogranicenoj tim prstenom. Tada bi telo koje se priblizi singularitetu moglo da prođe kroz prsten bez da dodirne beskonacno zakrivljeni prostor-vreme u singularitetu. Telo bi se susrelo sa kvantnom penom. Ovaj narociti oblik postojanja prostor-vremena podvrgnut teorijskoj analizi daje da telo pri prolasku kroz kvantnu penu ne prevaljuje klasicno shvacen put proporcionalan brzini kretanja, vec put proizvoljne duzine sto se moze odrediti usmeravajuci telo na određenu trajektoriju. Ni vreme potrebno za prolazak kroz prsten nije određeno zdravim razumom. Teorija za sada daje da je moguce iskoristiti prstenasti singularitet iskljucivo kao most ka buducnosti, ali ne i ka proslosti, sto bi vec znacilo put kroz vreme. Telo ili svemirski brod bi ovo kontrolisao usmeravajuci se prema fluktuacijama u kvantnoj peni, sto bi se merilo putem nekog uređaja smisaono ekvivalentnog ziroskopu. Jedina prakticna poteskoca je gde naci u blizini rotirajucu crnu rupu jedno 100 milijardi puta masivniju od Sunca. Ili, mozda jednog dana, kako stvoriti singularitet.
Ostala je mogucnost da po stvaranju gigantske crne rupe nastane ogoljeni singularitet iz koga zatim nastaje novi kosmos. Pitanje je zasto bi doslo do oslobađanja singulariteta od zastite horizonta događaja. Iako je bilo reci o eksploziji crne rupe koja bi dostigla svojstvenu kriticnu brzinu rotacije, ovo je vrlo neverovatno da se desi jer se jednostavno ne vidi koja sila bi u praznom kosmosu primorala crnu rupu na rotaciju. To nije ni potrebno. Resenje nudi termodinamika.