Šta je singularitet? Do sada smo koristili dosta neodređeno termine 'van' i 'unutar' gravitacionog polja. Da razjasnimo. Izvor gravitacione sile je svaka materijalna cestica koja poseduje masu. Okolni prostor u kome deluje ova sila naziva se gravitaciono polje. S obzirom da svakoj tacki polja kako je malo pre definisano odgovara neki intenzitet sile, polje se definise i kao fizicka velicina koja, poput sile, zavisi od mase izvorisnog tela i rastojanja. Polje rapidno opada sa rastojanjem. Tako da se 'van' polja moze definisati kao dovoljno daleko,a ovo 'dovoljno' kao dovoljno malo da se ne moze izmeriti (mali red velicine dejstva - 0,00000...). Pogledajmo drugi omer jacine polja. Intenzitet mu raste sa povecanjem mase. Samim time je i zakrivljenje npr. nekog zraka svetlosti na istom rastojanju od centra mase vece. A ako masu ne menjamo, zakrivljenje ce biti vece na manjem rastojanju. Recimo da ovog puta meru gravitacionog dejstva potrazimo u uglu pod kojim se prostor zakrivljuje. Ovo nije ugao u pravom smislu reci. Zapravo bi trebalo koristiti stepen zakrivljenosti (poput zakrivljenosti krive u ravni) u cetvoro-dimenzionalnom kontinuumu prostor--vreme (4 - zbog dodate vremenske koordinate). Ali tackasti svetlosni zrak koji prolazi pored masivnog tela i skrece pod nekim uglom moze biti zadovoljavajuca predstava 'ugla'. Ovaj ugao je sudbinski predodređen da bude manji od 90 stepeni. On tezi ka 90 stepeni kako raste uticaj polja recimo priblizavanjem tom masivnom telu, ali u svakodnevnim slucajevima to naprosto prestaje biti moguce kada zrak svetlosti udari o povrsinu tog tela pored koga treba da prođe. A, sta ako bi nekom silom stinjili to masivno telo na dovoljno male razmere da zrak svetlosti moze da prođe pored (da ga mimoiđe) i zakrivi se (skrene, iduci jedan deo puta po luku, tj. ukrivo) pod 90 stepeni? U ovom trenutku bilo bi zgodno setiti se jos neceg. Naime, svako masivno telo ne samo sto zakrivljuje okolni prostor-vreme, vec i prostor koji zaokuplja njegova sopstvena materija (ono samo). Prilikom smanjivanja dimenzija tela, neposredno pre dostizanja zadovoljavajuce male velicine potrebne za 90-to stepeno zakretanje svetlosti, materija tela trpi zakrivljenje prostora u kome se to telo nalazi. Ovde se uocavaju nedostaci modela 'ugla' nasuprot tacnom - 'stepen zakrivljenja 4-dimenzionalnog kontinuuma...'. Trebalo bi definisati fiktivnu velicinu kao pravac prostiranja materije, sto je u nasem slucaju skup duzi zrakasto raspoređenih od zajednickog centra u centru mase tog tela. Tada zakrivljenje prostora izgleda kao deformacija tih duzi u lukove iste duzine i zajednickog centra, a trenutak neposredno pre zakretanja zraka svetlosti tangencijalnog na povrsinu tela iz primera, pracen je zakrivljenjem tih duzi (lukova) za 90 stepeni svaki pojedinacno. Ovaj trenutak do koga smo dosli nekakvom kompresijom tela na male razmere je jako znacajan. Matematicki put je doveo do takvog resenja ovog slucaja da momenat dostizanja 90-to stepenog zakrivljenja prostora biva trenutacno pracen zakrivljenjem za 180 stepeni. Pri tome, 'trenutacno' znaci ne-postepeno kao prilikom dostizanja 90-tog stepena. U nasem slucaju lukovi ili pravci prostiranja materije se savijaju, spajajuci se sa polaznom, centralnom tackom. Njihova duzina se smanjuje (teoretski, jer se sve desava trenutacno) i nastaje jedna obicna tacka. Za materiju tog tela se kaze da je pala na samu sebe (ili da je samo telo palo na sebe), a ono sto nastaje uistinu je tacka, samo masivna tacka - singularitet. |