|
Sve je počelo sa austrijskim fizičarem Viktorom Hesom i njegovim otkrićem kosmičkog zračenja 1911. godine. Ono je izazvalo veliko iznenađenje među naučnicima, a zabrinutost među neukim ljudima. Zato su fizičari prihvatili posla da reše misteriju tog zračenja. Među njima je bio i slavni Robert Miliken, čovek koji se istakao u istraživanju elektrona. On je još 1931. godine u čuvenom engleskom časopisu za nauku ''Nature'' objavio članak o sličnosti između kosmičkih i gama-zraka. Pod njegovom ''zastavom'' započeto je veliko traganje. Najvažniji rezultat do koga se došlo bio je nalaz da postoji primarno i sekundarno zračenje. Prvo je ono koje dospeva do gornjih slojeva Zemljine atmosfere. Uglavnom je čestične prirode i raspolaže izuzetno visokim energijama. A drugo, sekundarno zračenje, je rezultat žestokih nuklearnih reakcija primarnog zračenja i materije koja čini atmosferu. Ono je po raznovrsnosti bogatije, a po energiji siromašnije od primarnog zračenja. Fizičari su se podelili u dve grupe - na one koji će na Zemlji ispitivati zračenje koje na nju stiže, i druge koji su sebi u zadatak postavili da odgonetnu poreklo i prirodu primarnog kosmičkog zračenja. Da bi se u tom pogledu nešto postiglo, bilo je neophodno podići u kosmos satelite sa detektorima gama-zračenja. Prvi sateliti koji su, pored ostalih aktivnosti, merili i ovo zračenje bili su: OGO, OSO, Vela i sovjetski Kosmosi. Međutim, tek su SAS-2 (lansiran 1972. god, radio 7 meseci) i COS-B (1975-1982) bili namenjeni isključivo gama-pretrazi kosmosa. Nažalost, moć razlučivanja njihovih instrumenata bila je mala. Tako oni nisu mogli da identifikuju zvezde ili njihove skupine koje emituju gama-zračenje. U ''astrofizičkom mozaiku'' događaja, dobijenom u širokom spektru elektromagnetnog zračenja (radio-talasi, infracrveno, vidljivo, ultraljubičasto, X i kosmičko-zračenje) nedostajala je poslednja karika - ''slika'' najenergetskijeg, kosmičkog-zračenja. Bilo je, dakle, neophodno napraviti radikalan potez, i njega je učinila NASA. Pod okriljem Nase stvorena je jedinstvena ''Komptonova opservatorija za gama-zračenje''. Nju je u kosmos, u orbitu oko Zemlje, izneo i postavio šatl ''Atlantis''. To se desilo početkom aprila 1991. god. Planirano je da radni vek ove vanzemaljske opservatorije bude 5 godina. Međutim, ona ga je znatno premašila. Posle devetogodišnjeg uspešnog rada opservatorija je usmerena ka Zemlji, da bi 4. juna 2000. završila u vodama Tihog okeana.
''Komptonova opservatorija za gama-zračenje'' je druga u nizu od 4 Nasinih ''velikih opservatorija''. Po svojoj masi ona je rekorder među njima. Na lansiranju težila je 17 tona! Ovo je najmasivniji astrofizički tovar koji je do sada jedan šatl izneo u kosmos. To nije čudno, jer su u ovoj opservatoriji 4 instrumenta našla svoja mesta. Zajedno oni pokrivaju energetski opseg od šest redova veličina, od 30 hiljada do 30 milijardi elektron-volta (30 keV – 30 GeV)! Idući redom od nižih ka višim energijama za koje su instrumenti bili zaduženi, to su: BATSE (za posmatranje izvora koji u kratkom bljesku ili u prelaznom stanju emituju gama-zračenje), OSSE (scintilacioni spektrometar osetljiv po pravcu), COMPTEL (teleskop za dobijanje vizuelne predstave emitera) i EGRET (instrument za energetsko gama-zračenje). Detekcija kosmičkog gama-zračenja u pomenutim instrumentima bila je zasnovana na efektu rasejavanja gama-zraka na elektronu. U tom procesu, koga je otkrio Artur Kompton, i za to dobio Nobelovu nagradu za fiziku, elektron od gama-zraka preuzima jedan deo njegove energije, te tako u datom detektoru proizvodi jonizaciju, svetlucanje ili nešto drugo po čemu se može da zaključi da je dejstvovao jedan ili više gama-zraka. Zbog toga je u čast Komptona ova kosmička opservatorija ponela njegovo ime. |
1 |
2 |>
(27.04.2005.)
|
