Kalendar
Reč dve o kalendaru

Ovaj mesec
Neke zanimljivosrti o aktuelnom mesecu

Posle reforme izvršene 1923. godine, prosečna dužina kalendarske julijanske godine iznosila je 365,24222 dana, što je bilo veoma blizu prosečnoj dužini tropske godine, koja iznosi ~365,24219 dana. Razlika iznosi samo 2 sekunde godišnje! Da bi se ta godišnja razlika akumulirala u dužinu od jednog dana, bilo bi potrebno:  86.400 : 2 = 43.200 godina!

Godine 5000–te solarna godina će, kao što smo već rekli, da bude 365,24201 dana, a prosečna julijanska 365,24222, pa će se razlika povećati na:

0,24222 – 0,24201 = 0,00021 dan, a to će biti: 86.400 x 0,00021 = ~18 sekundi.

Razlike između tri kalendara mogu da se sumiraju u sledećoj tabeli^[1]: 

Prva kolona predstavlja vekovne godine.

Druga kolona prestupne godine – pokazuje koje su prestupne godine u kom kalendaru.

J – julijanski kalendar, po kome su sve godine (uključujući i vekovne) koje su deljive sa 4 prestupne.

G – gregorijanski kalendar, po kome su samo vekovne godine koje su deljive sa 400
prestupne.

R – reformisani (Milankovićev) julijanski kalendar, po kome su prestupne godine samo one vekovne godine koje podeljene sa 900 daju kao ostatak 200 ili 600.

Treća kolona pokazuje razaliku između gregorijanskog i julijanskog kalendara izraženu u danima. Razlika se odnosi na naznačenu vekovnu i sledećih 99 godina.

Četvrta kolona predstavlja razliku refornisanog julijanskog i tradicionalnog julijanskog kalendara. Zvezdica u gergorijanskoj koloni i koloni refornisanog julijanskog kalendara govore nam da je ta vekovna godina prestupna, a da je razlika prema julijanskom kalendaru ista kao u prethodnom veku.

Zadnja kolona prikazuje razliku gregorijanskog i reformisanog julijanskog kalendara.

Interesantno je primetiti da se od 1600. godine pa do 2799. godine, znači u rasponu od čitavih 1200 godina, gregorijanski i refornisani julijanski kalendar u potpunosti slažu. Od 2800. pa do 2899. razlikuju se za samo 1 dan, a onda se ponovu podudaraju sledećih 300 godina.

Ovde je možda, trenutak da spomenemo još jednu interesantnu temu, a to je prestupna sekunda, karakterističnu za moderno naučno merenje vremena.

Praktično do juče sekunda je bila definisana kao 1/864.000 deo prosečnog sunčanog dana (24 sata x 60 minuta x 60 sekundi daje 86.400 sec u jednom danu). Zemlja, međutim, ima u svom kretanju lagane oscilacije koje se odražavaju na vreme njene rotacije[2], koje su neprimetne za sve sem za najosetljivije merne instrumente.

Pošto su potrebe nauke to zahtevale, uveden je internacionalni naučni hronometarski standard u vidu atomskog časovnika. Sada je sekunda definisana tačno određenim brojem vibracija datog atoma, čiju preciznost garantuju nepromenljivi fizički zakoni. Od 1955. godine se prilikom definisanja sekunde koristi prelazak atoma cezijima–133 u gas, koji je definisan kao veoma precizna, konstantna frekvencija (9.192.631.770 oscilacija u sekundi)[3].

Zemlja se okreće sve sporije i postepeno prosečan dan postaje sve duži – za oko 2 milisekunde svakog stoleća. Tokom godina srednja astronomska ponoć i ponoć merena atomskim časovnikom počnu da se razilaze za 1 sekundu. Tada, po međunarodnom dogovoru koji važi od 1972. godine, u ponoć na Novu godinu svi dodaju po 1 prestupnu sekundu da bi opet doveli dva standarda u sinhronizaciju. Ona se dodaje poslednjem minutu poslednjeg meseca, tako da taj poslednji minut ima 61 sekundu!

Ovako je, na primer, izgledao kraj 1995. godine meren svake sekunde:

Pošto se to određuje posmatranjem, a razlika se akumulira skokovito i neredovno, onda se nikakve korekture ne dešavaju u nekom redovnom ciklusu. To ionako nema nikakvog efekta na naš svakodnevni život, obzirom da ti nepredviđeni dobici ili gubici ne prelaze 0,3 sekunde godišnje.

Ovde smo se do sada doticali samo solarnog kalendara. Crkva je odredila Uskrs (Pashu) i praznike vezane za njega oslanjajući se na proračune vezane za lunarni ciklus. Sabor u Nikeji je usvojio taj lunarni račun koji su koristili još aleksandrijski astronomi, a koji se zasniva na 19–godišnjem ciklusu mesečevog kretanja, za vreme koga mesečeve faze ponovo padaju istog kalendarskog dana. To je jedna aproksimacija ali ima svoje prednosti u jednostavnosti. Posle dugih odugovlačenja, čitava crkva je prihvatila tu aleksandrijsku Pashu usvojenu od strane svetih otaca na Prvom ekumenskom Saboru u Nikeji. Tokom vremena postala je tako duboko ugrađena u ciklus crkvenih praznika, da je ušla u tipik[4], u svim kalkulacijama vezanim za solarno ili lunarno računanje vremena. Račun se tačno ponavlja svakih 532 godine, posle čega se obrazac za izračunavanje Uskrsa ciklično ponavlja. To je prouzrokovano 19–godišnjim ciklusom Meseca i 28–godišnjim sunčevim ciklusom (u julijanskom kalendaru dani u nedelji se tačno ponavljaju svakih 28 godina; to je 4–godišnji ciklus prestupnih godina puta 7 mogućih dana u sedmici), tako da imamo 19 x 28 = 532 godine[5].

Kako je i lunarni proračun bio samo približan (aproksimativan),a obzirom da je akumulirana greška iznosila 1 dan na svakih 307 godina, papa Grgur XIII je i njega revidirao izbacivanjem 1 dana svakih 300 godina. Mada gregorijanski kalendar danas praktično nije cikličan, ipak se ponavlja i to svakih nekoliko hiljada godina.

(decembar 2002.)

vrh

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa | | Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride |