Protiv stihija prirode i psihe

Džejms Grafam Balard

Naučna fantastika u Engleskoj ima poprilično drugačiji put od onoga kojim su hodili autori u SAD. Nepostojanje paralelnosti između ove dve scene ogleda se i u činjenici da mnogi engleski pisci nemaju preveliku prođu u zemlji braće po jeziku. S druge strane, pak, engleska scena, ma koliko različita, poprimila je neke od manira američkih kolega. Među njima je i onaj da se s podozrenjem gleda na eksperimente i pisce koji osim fantastike pišu i drugačiju prozu (mada je njihov zemljak i rodonačelnik moderne naučne fantastike H. Dž. Vels bio nesputan žanrovskim ograničenjima). Jedan od takvih slučajeva je i Džejms Graham Balard (1930), koji u domovini uživa status klasika žanra ali su trebale decenije da se to prepozna; Amerikanci, sa svoje strane bare, ne dele to mišljenje, mada se posle ekranizacije romana "Sudar" stanje unekoliko promenilo (za šire otkrivanje Balarda najznačajnija je, u stvari, bila ekranizacija njegovog autobiografskog romana "Imperija sunca").

Balard je prvu priču objavio krajem 1950-tih i otada konstantno neguje ovu formu. Priče je sabrao u nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije "Glasovi vremena", "Bilenijum" (obe 1962), "Pasoš za večnost" (1963), "Nemogući čovek" (1966), "Hronopolis" (1971), "Avion u niskom letu" (1976), te u nekoliko knjiga izabranih priča. Mada tematski šarolike, Balardove priče karakteriše vanredna atmosfera, primirenost govora, tananost u karakterizaciji likova a vrlo često je prisutna i nota ironije pa i cinizma. U većem broju Balardovih romana kao glavni „junaci” pojavljuju se ekološke katastrofe, koje slamaju dotadašnji način života i ljudsku civilizaciju dovode na rub propasti. Na ovako drastično postavljenoj pozornici Balardovi likovi bore se protiv stihija ali i sopstvenog osećaja beznačajnosti, otkrivajući u sebi duboke skrivene psihološke slojeve "zaostale" od divljih predaka.

Upravo na ovakav način razvija se Balardovo remek-delo, roman "Potopljeni svet" iz 1962. Iste godine pojavio se i roman "Vetar niotkud" sa drugačijom vizijom globalne katastrofe, a sledili su „«Zapaljeni svet" i "Poslednja obala" iz 1964, te "Kristalni svet" (1966). Na sličnom tragu su i "Dan večnosti" (1967), "Izložba zverstava" (1970), "Betonsko ostrvo" (1974) i "Oblakoder" (1975). Roman "Sudar" iz 1973. otkriva da glamurozno blistava obrazina budućnosti nije zalog za pozitivne promene u čoveku već samo mogućnost da se mračna njegova strana izrazi drugačijim sredstvima. Vremenom Balardova proza se odmiče od apokaliptičnih motiva ali su i dalje prisutne slike ljudske destruktivnosti koja se oslobađa uprkos tehnološkom razvoju ("Neograničena kompanija sna” iz» 1980 i "Mitovi bliske budućnosti" iz 1982). Mada nikada nije bio pod reflektorima široke čitalačke popularnosti, Balard je nazaobilazan pisac svih poznavalaca naučne fantastike.

(maj 2004.)

vrh strane