LJUDSKI GOSTI NA PLANETI MAJMUNA

Pierre Boulle

Pisci koji 'gostuju' u žanru naučne fantastike nisu brojni što je posledica istorijskih dešavanja; naime, raspodela uloga, što u ovom slučaju podrazumeva, određivanje pisca kao 'žanrovskog' ili 'ozbiljnog', rezultat je odvajanja naučne fantastike iz književne matice nastalog 1920-tih u SAD koje se proširilo i na Stari kontinent, na sreću u manjem obimu. U vreme velike podele' u SAD, u Evropi razlike između fantastičara i ostalih pisaca postojale (Žil Vern, H. Dž. Vels, Oldos Haksli, Jevgenij Zamjatin, pisali su, bez problema, dela koja ulaze u okvire žanra i ona 'izvan' njega). Ni u drugoj polovini XX veka, u Evropi, oznaka žanrovskog pisca nije postala sudbonosna i presudna (setimo se Orvela ili Goldinga), odnosno ne postoji omalovažavajuće sumnjičavost prema piscima koji, sledeći svoje interese i ideje, ulaze ili izlaze iz naučne fantastike; u SAD se na povremene 'promene tabora' ne gleda naročito blagonaklono kako na strani uigranih propagandnih mašina velikih izdavača tako i na strani usko specijalizovanih (i pomalo razmaženih) čitalaca. Sumnje da 'gosti' u žanru mogu ispisati relevantna dela (pa se zato takva dela tretiraju kao kaprici, mladalački gresi ili eksperimenti autora), pokazuju se, međutim, često kao potpuno pogrešne. Tako je i sa naučno fantastičnim knjigama Pjera Bula (1912-1994), koji je postao svetski poznat pošto je po njegovom romanu snimljen film «Most na reci Kvaj». Sledeći put Bul je u žižu interesovanja, ovog puta ljubitelja naučne fantastike, ušao 1968.g. kada je snimljen film «Planeta majmuna», ponovo na temelju njegovog romana. Priča o astronautima koji se vraćaju na Zemlju i otkrivaju da su na njoj vladajuća vrsta majmuni a da su ljudi svedeni na divlje zveri koje se love zbog sporta i naučnih eksperimenata, bila je atraktivna i vrlo popularna. Mada je filmski scenario poprilično uprostio literarni predložak, ublaživši mnoge, neugodne oštrice na račun nesposobnosti čovečanstva da obezbedi sopstveni, mirni opstanak, ono što nikako nije moglo biti izbegnuto jeste početna teza o svrgavanju ljudi sa trona vladara Zemlje, što je bilo ravno šamaru za mnoštvo pisaca i ljubitelja tzv 'zlatnih godina' naučne fantastike u kojima je neprikosnoveno carevao antropocentrizam (slična, po ljude nepovoljna, teza provlači se i kroz roman «Grad» Kliforda Simaka). Zahvaljujući uspehu filma, 'otkriveno' je u Bulovom opusu, nekoliko naučno fantastičnih knjiga, što dokazuje da je ovaj pisac itekako 'boravio' u žanru. Bulove priče sabrane su u zbirkama «Priče o apsurdnom» (1953), «E=mc2» (1957), «Milosrdne pripovesti» (1965), «Quila absurdum» (1970), «Verolomne povesti» (1976); u kratkim prozama Bul se kreće kroz gotovo sve žanrovske teme kojima dodaje nesvakidašnje zaplete obojene velikim dozama humora, cinizma i apsurdnih rešenja. Bul je autor nekoliko naučno fantastičnih romana: «Duhovne igre» (1971) o ratovima kao 'genijalnom' razrešenju problema sveopšte dosade među ljudima budućnosti (!); «Dobri Levijatan» (1979) ispreda priču o supertankeru na kome se dešavaju čudesna isceljenja teških bolesti; u «Kitu Viktorija Krosa» (1983) ljudi otkrivaju ogromnog morskog sisara koji će ih dramatično podsetiti na plemenite osobine. Bulova naučna fantastika intrigantna je i duhovita; njena interesovanja, pitanja i odgovori svedoče o autoru koji je vispreno umeo da razotkrije mnoge zablude zapadne civilizacije koja donosi blagodeti ali i moguću propast ljudskom rodu.
Ilija Bakić

(25.12.2005.)

vrh strane