|
|
ANTIUTOPIJE U IME NAPRETKA
|
|
Margaret Etvud
|
|
Uobičajena podela
uloga na literarnom tržištu belog sveta podrazumeva da svaki pisac,
svojevoljno ili 'prijateljski ubeđen' od izdavača, odabere žanr u kome
stvara; na taj je način obezbeđeno njegovo svrstavanje u odgovarajuću
žanrovsku-tematsku kategoriju, što odgovara i izdavačima (jer ga objavljuju
i promovišu u pripadajućem 'ključu') i čitaocima (koji znaju šta od tog
pisca da očekuju). Menjanje žanrova ili, čak, 'švrljanje' među njima nikako
nije preporučljivo i podsticano. Ovakvo ponašanje može biti fatalno za
sudbinu mlađeg pisca jer će izgubiti izdavača i morati da krene od nule u
drugoj kući. Samo autori koji već imaju određeni ugled mogu da stvaraju
sledeći svoje interese; na žalost, i takvi primeri retki su, što zbog
nesposobnosti da se izađe ispod sopstvenog kišobrana, što iz straha da se
takvim ekscesom ugrozi dalja karijera. Jedan od retkih izuzetaka od ovakvog
ponašanja-pravila je kanadska spisateljica Margareta Etvud (1939) koja se u
dosadašnjoj bogatoj karijeri usudila da, u nekoliko priča i dva romana,
iskorači iz svojih uobičajenih tema, od kritičara hvaljenih i nagrađivanih a
od publike rado čitanih. Etvudova je, naime, napisala dva romana koji ulaze
u okvire naučne fantastike, u podžanr antiutopije (koja, kao i utopija, ima
određeni 'popust' u tzv glavnotokovskoj literaturi jer se smatra 'starom'
temom kojoj je moguće vraćati se; otuda su romani kakvi su npr. "Gvozdena
peta" Londona, "Vrli, novi svet" Hakslija, "1984" Orvela prihvatani i od
akademske kritike). Roman "Služavkina priča" (1985) bavi se sudbinom
služavke, prinudne surogat majke u budućim, konzervativnim i religijskim
fanatizovanim Američkim državama. Tamošnje društvo oštro je podeljeno na
povlašćenu vrhušku i obespravljene i zastrašene stanovnike. U atmosferi
koncentracionih logora i politikantske demagogije, opstanak je stalna,
neizvesna borba; ljudska prava jedinki ne postoje jer su podređena višem
cilju. Jedini izlazi su ili bekstvo u slobodan svet ili gerilski otpor.
Uprkos značajnom feminističkom angažmanu, Etvudova uspeva da ispiše
zanimljiv roman bogat mračnim tonovima ali i ljudskom toplinom. Po ovom delu
1990.g. snimljen je istoimeni film u režiji Folkera Šlendorfa. Gotovo 20
godina kasnije, 2003.g., Etvudova je objavila antiutopijski roman "Antilopa
i Kosac". Ovog puta radnja je smeštena u visoko tehnologizovani,
prenaseljeni, zagađeni svet bliske budućnosti u kome velike kompanije
manipulišu naukom ne bi li stekle što veći profit i kontrolisale svet.
Stanovništvo je podeljeno na malobrojne povlašćene, koji rade za moćne
kompanije, i neobrazovan 'običan' narod. Svakodnevica takvog života opisana
je vanredno detaljno i uznemiravajuće ubedljivo. Težnja za bogatstvom i
prevlašću, uz gotovo neograničene budžete i znanja, omogućuju jednom od
naučnika da stvori, genetskim manipulacijama, novog čoveka koji, pre svega,
neće biti agresivan; da bi svojoj tvorevini obezbedio 'životni prostor'
naučnik uništava sebe i čitavo čovečanstvo; novi, poboljšani ljudi, mogu da
grade svoj svet neuznemiravani od zaostalih predaka. Etvudova je, u ovim
romanima, ispisala uznemirujuće vizije budućnosti koje se (pre)lako mogu
obistiniti; njen stil je nenametljiv ali precizan i čitljiv što pojačava
utisak i potcrtava osnovne ideje.
(13.11.2006.)
vrh strane
|
