Sudari sa kosmički čudesima

Fred Hojl

Naučna fantastika koju je pisao Fred Hojl (1915-2001) tipičan je primer nerešenog sukoba između nauke i književnosti. Naime, Hojl je bio vrlo poznati engleski teorijski fizičar i astronom, univerzitetski profesor i istraživač, tvorac teorije o stacionarnoj vasioni, rečju naučnik koji je aktivno učestvovao u spoznavanju sveta oko nas. Druga strana njegovog napora bila je okrenuta pisanju naučne fantastike, koju je on shvatao kao svojevrsno pomoćno-propagandno stredstvo: naučna fantastika je Hojlu služila da koliko-toliko razvije određene ideje i sagleda ih u obliku koji je dostupniji širem sloju ljudi; istoj svrsi služila su i tzv. naučno popularna dela iz astronomije i teorijska fizike. Ovakva upotreba naučne fantastike moguća je jer se žanr oslanja na dostignuća i spekulacije nauke tako da, po toj logici, naučnici lako mogu da je, s obzirom na svoja znanja, uspešno pišu.

Najveći broj Hojlovih dela, a objavio je 20-tak romana i jednu zbirku priča ("Molekularni čovek i čudovište iz Loh Nesa" 1971), zasniva se na naučnički temeljno promišljenim idejama koje intrigiraju čitalačku maštu jer otkrivaju fascinantne horizone beskraja. Intelektualna zadivljenost i radost pred neočekivanim i uzbudljivim avanturama zrači iz ovakve literature. Prvi Hojlov roman iz 1957. "Crni oblak" dočarava susret Zemlje sa ogromnim oblakom koji je, ispostaviće se, inteligentno biće; na gotovo identičnoj ideji zasniva se i roman "Halejeva kometa" iz 1985. U "Osijanovoj vožnji" iz 1959. otkrivamo da se iza uspešne tehno kompanije kriju vazemaljci.
U romanu "A kao Andromeda" iz 1962, pisanom u saradnji sa DŽonom Eliotom, naučnici radioteleskopom uspostavljaju kontak sa dalekom civilizacijom; sledeći dobijena uputstva oni grade superiorni elektronski mozak a zatim i inteligentno biće. Ali, ovi uspesi imaju i svoju cenu; roman je nastavljen 1964. u "Proboju Andromede". U roman "Peta planeta" iz 1963, koji je Fred Hojl pisao u saradnji sa DŽefrijem (zajedno su napisali većinu ostalih romana iz Hojlovog opusa), zvezda Helios sa svojih pet planeta na putanji je sudara sa Zemljom; roman "Prvog oktobra je prekasno" iz 1966. otkriva kako nadmoćna vanzemaljska rasa delove naše rodne planete premešta u različite epohe prošlosti i budućnosti. U "Paklu" iz 1973. opisana je eksplozija galaktičkog jezgra.

Međutim, ma koliko čitalac bio zaveden vatrometom ideja koje mu Hojl otkriva, uživanje u ovim delima brzo biva pomućeno jer su Hojlovi junaci krajnje neinteresantni, tipizirani, jednodimenzionalni, svedeni na osnovnu podelu ‘dobri-loši momci’, njihovi međusobni odnosi su šablonizovani, predvidivi i potpuno nemotivisani. Rečju, Hojlovoj prozi nedostaje crta čovečnosti. Koliko su sjajni opisi svemira, toliko su siromašni opisi ljudi u njemu. Ova u naučnoj fantastici vrlo česta pojava potvrđuje da vešto baratanje naukom ne rezultira dobrom naučnom fantastikom, jer se čitava književnost, pa stoga i naučna fantastika bave, pre svega i nakon svega, ljudima - u ovom žanru ljudima u nekim drugim, budućim vremenima, na drugačijim mestima. Hojlova dela su, otuda, svojevrsni temelj žanra. NJegova zasluga je u tome što su neki bolji piscu preuzeli njegove naučne ideje i razvili ih u ubedljivije priče.

(oktobar 2004.)

vrh strane