O bliskoj i dalekoj budućnosti

Olaf Stejpldon

Budućnost, jedno od bitnih interesovanja naučne fantastike, nosi u svom okrilju razrešenje mnogih dilema koje prate čovečanstvo a sve se svode na onu krucijalnu – hoće li ljudski rod opstati ili biti zbrisan iz Kosmosa ‘zahvaljujući’ svojoj nezrelosti. No, ova pitanja razmatrali su i mislioci koji nisu u žanrovskim vodama i nisu vezani žanrovskim konvencijama i ikonografijom. Među najinteresantnijim piscima koji su, vođeni svojim interesovanjima, ušli u naučnu fantastiku je Olaf Stejplton (1886-1950).

Dok je u SAD jeftina palp naučna fantastika bila u usponu, Stejpldon je u Engleskoj, nastavljajući putevima svog savremenika H. DŽ. Velsa, stvarao dela zapitana nad konačnom sudbinom ljudske rase. NJegov prvi i najpoznatiji roman „Poslednji i prvi ljudi: priča o bliskoj i dalekoj budućnosti” iz 1930. godine vizija je razvoja čoveka od prve do osamnaeste rase, u rasponu od dve milijarde godina. Od svojih prirodom datih sposobnosti, preko niza uspona i padova, čovek stiže do vrhnunca rase koji, u supercivilizaciji na Neptunu, ponire telepatski u duboki svemir, i otkriva da je osuđen na propast. Ali, duboka svest o zakonima Univerzuma podstiče poslednje ljude da prevaziđu sopstveni kraj slanjem, u dubine Galaksija, spora sa zametkom života.

U romanu „Poslednji ljudi u Londonu” (1932), naslikan je susret današnjih ljudi i njihovih superiornih potomaka koji im otkrivaju tajne budućnosti. Roman „Čudni DŽon” (1935) prati grupu prvih Homo Superiora koji se povlače pred većinom običnih ljudi; kada uzmicanje ne bude moguće, Superiori odabiru svoju smrt u ime spasavanja ostatka čovečanstva. U „Zvezdotvorcu” (1937) ljudi putuju beskrajem svemira, sreću nebrojane civilizacije da bi, konačno, do stigli do bića koje ima božanske moći i stvara nizove naizmeničnih kosmosa. „Tama i svetlost” (1942) prate dva sukobljena puta razvoja čovečanstva, jedan koji vodi u propast i drugi koji vodi ka svemirskom opstanku. Junak „Siriusa” (1944) je mutirani inteligentni i emotivni pas u sukobu sa prosečnim ljudima. „Smrt u život” (1946) postavlja tezu o prelasku u novi oblik postojanja nakon telesne smrti. „Plamenovi” (1947) prate susret mentalno bolesnog čoveka i plamenih bića sa Sunca. Stejpldon je pisao i priče od kojih su najpoznatije „Čovek koji je postao drvo”, „Oružje izvan ruku”, „Moderni čarobnjak”.

Specifičnost Stejpldonovog stila je mešanje pripovedanja sa esejističkim izlaganjem ideja, što je posebno uočljivo u romanima koji zahvataju duge vremenske periode i prate evoluciju ljudi i njihovih zajednica. Otuda u ovim delima nema brzih i spektakularnih akcija ali namesto njih stoje inteligentne i intrigantne ideje o mogućnostima i ograničenjima Homo Sapiensa i njegovih potomaka. Zavodljivost i inspirativnost ovih koncepata prepoznali su mnogi pisci naučne fantastike prihvatajući Stejpldona kao klasika naučne fantastike iako on nije potekao iz žanrovskog okruženja niti je u njemu stvarao.

(jul 2004.)

vrh strane