fwbruar 2003

Homo geštalt i mutanti

Teodor Sterdžen

Jedna od najpoznatijih izjava vezanih za naučnu fantatiku svakako je ona po kojoj je „tačno da preko 90 odsto naučne fantastike ne vredi ništa, ali to isto važni i za 90 odsto bilo čega drugog”, a izrekao ju je 1952. godine pisac Teodor Sterdžen (1918-1985); istom prilikom on je ukazao da „nikada ranije u istoriji književnosti ni o jednom žanru nije tako isključivo prosuđivano na osnovu rđavih primera”. U vreme kada je žanr pokušavao da se otrgne iz zagrljaja jeftinog palpa, ove izjave bile su dokaz o postojanju svesti o manama ali i kvalitetima naučne fantastike, kao i želji da se krene putem seriozne umetnosti. Sterdženova proza primer je lucidnog razmišljanja i pisanja, neprestanog iznalaženja novih vizura i poricanja ustaljenih šablona.

Prvu priču, „To”, objavio je 1939. godine i ona je prilično odudarala od standarda časopisa „Astounding”. Novela „Kildozer”, objavljena pet godina kasnije, o sukobu džinovskih mašina, jedne zaposednute od vanzemaljske svesti i druge koju su izgradili ljudi za svoju odbranu, otkrila ga je kao zanimljivog pisca. Ipak, definitivna potvrda njegovih kvaliteta došla je s romanom „Više nego ljudski” iz 1953. godine (godinu ranije objavljen u nastavcima). U pitanju je priča o tzv. „homo geštaltu”, novoj stepenici u razvoju ljudske vrste, sačinjenoj od pojedinaca, samostalno potpuno neprilagođenih društvu, koji se uklapaju u grupu - poseban organizam sa parapsihološkim sposobnostima - istovremeno obezbeđujući samopotvrđivanje jedinki.

Intrigantna pitanja o budućnosti ljudske vrste (započeta prvim Sterdženovim romanom „Usnuli dragulji” iz 1950. godine o usamljenom detetu-mutantu), odnosno o osećanjima pripadanja i ljubavi, provlače se i kroz ostala njegova dela. Problematika usamljenosti netipičnih primera ljudske vrste, odnosno bizarnog i perverznog ponašanja (barem u očima onih sa strane) tretirana je u brojnim pričama (npr. „Gospodin Kostelo, junak”, „Devojka ima dobar stomak”, „Kada bi svi ljudi bili braća, da li bi dozvolio da ti se sestra uda za nekoga od njih?” iz prevratničke antologije „Opasne vizije” Harlana Elisona, “Dugotrajno vajanje” i druge). Roman “Venera plus H” iz 1960. godine zasnovan je upravo na razlikovanju dve zajednice i dva načina življenja: s jedne strane je tipična malograđanska američka porodica a s druge utopijska zajednica Ledom koju čine jedinke-hermafroditi. Sterdžen je u svojih tridesetak knjiga (najveći broj su zbirke priča), umetnički valjano i ubedljivo posmatrao ljudska bića sadašnjosti i budućnosti, u svoj punoći postojanja, što podrazumeva i one tamnije strane za koje je nalazio opravdanje i razumevanja; stoga njegove knjige svakako spadaju u onih nekoliko procenata valjane naučne fantastike za sva vremena.

(jul 2003.)

vrh strane