fwbruar 2003
|
IZMEĐU LJUTE ZIME Uprkos svemu što (nam) se (zlo)dešava u ovoj (prvobitnoj?) dvoimenoj državnoj zajednici, proleće nam se približava - istina nekako kolebljivo, kao da se nećka i kao da mu se neće. Čas malo otopli pa napaćeni, ozebli puk izmigolji ih mlakih stanova i odmah zakači grip, čas opet zahladni kao da se zimi ne ide odavde - lepo se zapatila u pejzažima i dušama ovdašnjim pa nam zapaprila snegovima, košavama što probijaju do koske i temperaturama koje mesec i kusur nisu izlazile iz debelog minusa. Odavno ne beše takve zime pa smo se malo opustili. Počelo je kao u onom vicu kad su Indijanci pitali vrača kakva će da bude zima a on, posle tajnih obreda, obznani "jako hladna"; pleme, šta će?, naseče silna drva a od zime ništa. Sledeće godine Indijanci opet kod vrača a on "biće ljuta zima"; oni opet naseku drva i drva i opet ništa. Konačno, odu oni treće godine u grad kod meteorologa; misle, čovek je naučnik, znaće pravi odgovor, a ovaj im rekne "biće oštra zima, Indijanci već dve godine skupljaju drva". U našoj verziji priprema je izgledala drugačije: dopune se rezerve uz kalkulisanje 'trebalo bi mi 10 metara drva ali dosta je i 7, biće kratka zima kao i prošla a i planeta se zagreva"(dobar izgovor para vredi - posebno kad ih nema dovoljno). I, začudo, tako beše nekoliko puta ali onda, iznenada, kad joj vreme nije, stegne hladnoća i naplati nam neosnovani optimizam (po kome se i putari uvek iznenade snegu u decembru). Dok je sumnjičavo kuckao termometar sve proveravajući da se živa nije, možda, zaglavila u cevi, naš prosečni čovek ne mogaše a da se ne zapita da li naučnici sa televizije imaju pojma ili samo zamlaćuju pošteni svet. Jer, svojim ušima je čuo kad su celomudreno govorili da zbog nekakvog 'efekta staklene bašte' raste prosečna temperatura pa će i zime biti blage a leta žarka. Kad ono, na terenu sasvim obrnuta situacija - ladno u p-m. (četvrti stepen poređenja). Sva je prilika da su oni ili pogrešno ukucali podatke u kompjutere ili su mašine, od silnih brojeva, pobrljavile i izbacile pogrešan rezultat a naučnike sramota da priznaju grešku (kao u Mrožekovoj priči "Proleće u Poljskoj" kad su iz državne centrale za vreme upozorili meteorologa da u njegovim izveštajima ima suviše kišnih dana a čovek, da ne bi remetio razvoj sunčanog socijalizma, krenuo da menja vreme pa ga ubio grom dok je pokušavao da rastera olujne oblake). Zato je više za verovati našem čoveku Milankoviću koji je, olovkom i papirom, otkrio pravilo dolazaka i odlazaka ledenih doba. Trebalo bi pogledati u onaj njegov kanon osunčavanja i ostale knjige i proveriti da nije po redu novo ledeno doba. Kad se priseti onogo što je pregurao čovek ne može da ne poveruje u tako nešto. Konačno, ne bi bilo zgorega prolistati i poneku naučno fantastičnu knjigu. Njih su pisali ljudi koji poznaju nauku a umeju ponešto i da predvide. Samo, i tu je situacija šarena, što će reči nerešena - i topla i hladna. Čitajući SF najpre shvatite da vreme zavisi od različitih rabota. Na primer, ako izbije atomski rat za njim sledi doba u kome se sve preživelo smrzava, baš kao u pričici "Perma frost" Pola Frederika. Ako rat ne bude "temeljan" moguća je da klima pobrljavi i u drugom smeru i donese opasne vrućine, kao u romanu "Kantikulum za Lajbovica" Voltera Milera. Može biti da vam se mogućnost nuklearne apokalipse čini nerealnom - mada "nikad ne reci nikad" - ali to ne znači da će vreme u mirnodopskim uslovima ostati isto. Osim mogućeg večitog leta u daleko doba kad naše Sunce počne da stari i umire, o čemu se takođe može čitati u pričicama ponekog optimiste (jer veruje da će čovečanstvo trajati toliko), poprilična toplota nas čeka i u bližim godinama. Najpre će promena klime postati neopoziva kao u Benfordovom romanu "Vremenski pejzaž" (u kome naučnici bliske budućnosti šalju poruke u prošlost - našu sadašnjost - ne bi li urazumili rastrošne pretke). Stvari, međutim, idu nagore pa Brajan Oldis u "Staklenoj bašti" piše o vremenu kada, zbog istoimenog efekta, biljni svet počinje da buja a za njim i životinjski pa se ljudi nalaze u praistorijskom okruženju i bore za opstanak. U Balardovom "Potonulom svetu" polarne kape već su se otopile i mora prekrivaju sve velike gradove dok na 'suvom' bujaju džungle; u njegovoj verziji ljudi ne mogu da odole dozivanju Prirode i silaze niz evolucijsku lestvicu u prepotopski mulj. I u "Kolevci za macu" Kurta Vonegata zahvaljući eksperimentu za 'ledom-devet' ceo svet biva zamrznut a retki preživeli totalno pobrljave. Manje fatalne su verzije promenjenog vremene u Vonegatovim pričama, npr u "Velika svemirska ševa" jer se ljudi jednostavno prilagode postojećim klimatskim uslovima i lagano mutiraju; u istom pravcu razmišljali su brojni SF pisci predviđajući svakojake filtere, naočari i sličnu zaštiti od vrućina, zraćenja i zagađenja da bi potom homo sapiens sam sebi ugrađivao nove organe sposobne da upotrebe ostatke vazduha, izbegnu ultravioletno pečenje i slične blagodeti buduće životne sredine. Filip Dik u "Galaktički iscelitelj keramike" govori o vremenu kada će još uvek biti dovoljno imati samo filtere u nozdrvama i zaštitne naočari; no, kad glavnom junaku u stanu crkne erkondišn istopiće mu se kolekcija ploča. Ipak, da ne bude da svi predviđaju vrućine, setimo se "Zimske pijace" Viljema Gibsona u kojoj je hladno, ne previše ali stalno, na nivou blage zime u tundrama. Najradikalniji je, čini se, bio Fric Lajber u priči "Vedro vazduha" jer će, po njemu, na Zemlji postati toliko hladno da se smrznuti vazduh zahvata u vedro i unosi u sklonište ljudi-nevoljnika da se tamo otopi i udiše! I tako, okreni-obrni, ovo što je bilo - duga zima - i što bi trebalo da dođe - blagosloveno proleće i dugo, toplo leto "kad je život lak" - i nije tako loše spram ljutih zima i roštiljskih leta što čekaju nas i one koji dolaze za nama. Budućnost je, iz sadašnjeg ugla gledanja, prevrtljivo neizvesna a, lako može biti, i sasvim nam neshvatljiva jer, kako reče Artur Klark, "istina će biti neuporedivo neobičnija" od svake fikcije i pretpostavke. (mart 2003.)
|
