15.09.2007.

Trenutno, u Americi je prava ludnica. Ali ne zbog pobede Đokovića na nedavno završenom U.S. Openu, ili skorašnjeg početka nove NBA sezone, već zbog nečega od čega Amerika praktično živi. To je trgovina.

Kliknite

Amerika je zemlja biznisa, i sve se vrti oko toga. Reklama je čudo. Do sada, kampanja koja je pratila Harry Potera je bila ubedljivo najjača reklamna kampanja ikada pokrenuta na planeti. Milijarde i milijarde dolara su potrošene na agresivnu reklamu po svetu, čijim pogubnim efektima nismo umakli ni mi ovde na brdovitom Balkanu. Niko nije mogao ni da sanja da će tako brzo neko da napravi nešto još grandioznije i agresivnije. Ali to je Amerika: firma „Apple“, gigant u kompjuterskoj industriji, lansirao je novi uređaj i pokrenuo mašineriju neviđenih razmera. Američki kontinent je na svim medijima preplavljen reklamama za prototip uređaja koji se naziva iPhone. Prvog dana reklamne prodaje, ljudi su čitavu noć stajali u kilometarskim redovima (kao mi za Dafinu), čekajući da budu među prvima koji će posedovati ovo čudo tehnike i novi statusni simbol. Za samo 78 dana prodato je preko milion komada, a „Apple“ je za 2008. godinu planirao prvu turu od 8 miliona.

O čemu se zapravo radi?

To je stepenica više od svega za čim danas svaki stanovnik globalnog sela žudi: stepenica iznad klasičnog mobilnog telefona, stepenica iznad klasičnog iPoda, stepenica iznad običnog kompjutera, fotoaparata, knjige i tako dalje. Uređaj se prodaje (prva cena je bila $800, ali je već danas pala na ispod $400) u dve verzije: sa memorijom od 4 GB i 8GB, ali ono što fascinira jeste to da on praktično nema potrebe za klasičnom memorijom! Sve je na Internetu. Nema instaliran nikakav operativni sistem, jer je i to na netu. Hoćeš da gledaš svoju omiljenu emisiju na TV? Nema problema, samo klikni i slika ti je u ruci. Hoćeš da pregledaš svoj omiljeni časopis, novinu, magazin? Takođe nema problema: svi su oni već na netu. Voliš muziku? Pa to je već viđeno: samo klikni na ikonicu i pred nosom ti je spisak sa tričavih milijardu CD–ova – samo izaberi, downloaduj i slušaj.

Uređaj sam lično držao u ruci, jer ga je u Beograd doneo moj brat. To je strašna životinja. Nema nijedno dugme (sem ukljuš/isključ), nema nikakav miš, nema šanse da provališ kako da se krećeš kroz menije. A onda mi pokažu da je u pitanju prosto i svima poznato listanje. Samo kreneš kažiprstom kao da listaš klasičnu knjigu i meniji lete k’o ludi. Mogu da se šalju i mailovi, ali kako da otkucaš išta kad nema klasičnih dugmića sa slovima? Ali zato je tu mala tastatura, koja se otvara kad si na mailu. Istina, slova su sitna i moguće su greške pri kucanju, ali i on ima kliker, pa je projektovan da pamti. Ako makar 4 puta otkucaš neku reč pravilno, ona ide u memoriju i bez obzira na tvoje pravopisne greške uređaj automatski ispravlja sve to.

Multitouch Screen, koji proizvodi nemačka firma Balda, omogućava još mnoge trikove. Želiš da zumiraš neku fotografiju ili Web tekst? Dovoljno je da postaviš prste kao na trećoj goreprikazanoj sličici i raširiš ih i slika će se povećati koliko želiš! Rezolucija fenomenalna. Čudo! Na taj način je konačno napušten decenijama star grafički interfejs WiMP (window, icon, meni, pointer).

Pošto je kompanija moga brata odmah reagovala, shvativši da će iPhone kad–tad postati svetski standard, smislili su da ponude knjige na čitanje. Da stvar bude (za nas) čudnija, i ova kao i sve druge stvari su za korisnike besplatne, a naplaćuje se reklama. [Dule mi je ispričao da Google nudi čitavo svoje pretraživanje potpuno besplatno i to svima na svetu, ali naplaćuje reklamni prostor na sajtu. To im donosi $400.000.000 dnevno!] Pošto sam ljubitelj knjiga, a i sam pokušavam da ih pišem, uzmem da pročitam nešto od onih knjiga koje ima u memoriji. Ubrzo otkrivam da su redovi kratki i da vrlo brzo stižem do kraja stranice. Požalim se, srećan što je jedan Srbin odmah uvideo mane američkog čuda tehnike, ali me brat prenerazi pravim imperijalističkim mađioničarskim trikom, koji možeš i sam da vidiš na slici ispod. 

Poput konzole za Nintendovu Wi igricu, i iPhone koristi minijaturizovane akcelerometre, koji registruju pokrete. Oni su u stanju da „osete“ da li gledaš ekran u „landscape“ ili „portrait“ orijentaciji, a operativni sistem momentalno rotira displej. Ostao sam zabezeknut.

Da bih se oporavio, pripitam o dugovečnosti baterije, jer znam da je to slabo mesto svih ovakvih i sličnih uređaja. Onda mi brat reče da baterija traje oko 6 sati kada mu sin gleda crtanog „Tarzana“, ali da to mena nikakve veze jer mu je punjač uvek pri ruci. Pojavi mi se tračak nade da sam im ipak doskočio, i slavodobitno nabacih da je to OK ali neki put nemaš pri ruci utikač i tada ti je urešaj (konačno!) beskoristan. Tada Dule izvadi jednu plastičnu knjižicu manju od našeg B5 formata. Otvorim, ali unutra nema ništa, samo korice. Videvši moju facu, Dule požuri da mi objasni: to je punjač ali na solarni pogon! Ima mali USB, prikopčaš i odeš da ručaš. Kad se vratiš, baterija je full puna. Shvativši prednosti nove tehnologije, italijanska modna kuća visoke klase „Elmeregildo Zegna“ je za sledeće proleće pripremila jakne koje će u unutrašnjem džepu imati utikač, i čitava jakna će služiti kao kolektor energije, te će telefoni, iPodi, iPhoni i slična buranija raditi večno. Bio sam nokautiran.

Da nešto ne propustim da kažem: priča mi brat  da su i mnogi „napredni“ Beograđani već nabavili ovu svemirsku makinu, iako ona ne može da se koristi u našoj zemlji jer nema nikakvu tehnološku podršku. Ne može čak da radi ni kao klasični mobitel, jer ga niko od naših provajdera ne podržava. Od 10 mogućnosti iPoda, kod nas mogu da rade samo 3, i to one najbanalnije. Možeš da slikaš fotografije, slušaš samo svoju muziku i sl. ali, kaže, zapeli da im kupi i donese, ne pitaju šta košta. Objašnjava im on da je to beskorisno jer NE RADI KOD NAS, ali ne vredi – hoće pa hoće. Nije nikom doneo.