|
5. mart. 2008. Danas je teško zamisliti kakav šok je u svetu, a naročito u Sjedinjenim Državama opterećenim hladnoratovskom politikom i trkom, izazvala vest da su Sovjeti lansirali prvi satelit u orbitu oko Zemlje! Kakav problem nekome ko poseduje tako snažnu i preciznu raketu kadru za takav pothvat predstavlja da ponese nuklearnu bombu i sruči je na neki cilj na Zemlji? Biće to početak duge i iscrpljujuće trke, koja je danas deo istorije. Iako su u to vreme sovjetski kosmički planovi bili vrhunska tajna, danas se o istorijskom letu "Sputnjika" zna praktično sve, ali da li ste znali da su i Amerikanci pravili planove za sličan let? Niste? Ni ja donedavno ... Zato sam rešio da vam ispričam zanimljivu priču. Sve je počelo 1958. godine projektom poznatim pod nazivom NOTSNIK. U to vreme, na njemu se radilo u Mornaričkom artiljerijskom test–centru (NOTS), koji se nalazio na lokaciji China Lake, u Kaliforniji. Danas je to Naval Air Warfare Center Weapons Division, a u to vreme je to bila glavna lokacija za istraživanje, razvoj, testiranje i isprobavanje novih projektila i oružja Američke mornarice. Tokom drugog sv. rata, u China Lakeu su civilni naučnici i vojni oficiri, zajedno sa profesorima Kalifornijskog tehnološkog instituta [1], razvili nevođene rakete za potrebe vazdušnih borbi i gađanja nepokretnih ciljeva na zemlji. Ta istraživanja će kasnije kulminirati razvojem rakete sa podesivim vazdušnim krilcima (FFAR [2]) i infracrvenom navođenom raketom vazduh–vazduh tipa AIM–9 "Sidewinder" koja se i danas uveliko koristi na ratištima širom sveta. Stečena iskustva u proizvodnji malih raketa na čvrsto gorivo ubrzo će biti iskorišćena i za postavljeni cilj lansiranja prvog američkog satelita u Zemljinu orbitu. Iako su različite naučne institucije istraživale ovaj problem, treba naglasiti da se lansiranje satelita uopšte nije nalazilo na listi prioriteta tadašnje američke vlade. Ali, kao što rekoh, to se munjevito promenilo kada su Rusi lansirali svog "Sputnjika" u oktobru 1957. Ta demonstracija komunističkog napretka i tehnološke veštine konkurenata izazvala je pod pokroviteljstvom različitih vladinih agencija otpočinjanje nekoliko nezavisnih projekata sa ciljem da se Sovjeti pošto–poto sustignu.
Među organizacijama koje su bile spremne da se uhvate u koštac sa ovim izazovom je bio i Mornarički artiljerijski test–centar. Zahvaljujući ogromnom nagomilanom iskustvu u razvoju lansirnog oružja pokretanog malim raketnim morotima na čvrsto gorivo, nije bilo čudo da su uskoro imali rezultate. Konstruisana je letilica pod nadimkom NOTSNIK, što je bila kombinacija od NOTS i "Sputnjik". Čitav program je zvanično nazvan "Project Pilot", a letilica je dobila oznaku NOTS–EV–1. Čim je odobren 1958. godine, projekat je počeo ubrzano da napreduje, najviše zahvaljujući već postojećim raketnim motorima i ostalim bitnim komponentama. Bilo je predviđeno da NOTSNIK bude vešan ispod krila lovca "Douglas F4D–1 Skyray", na velikim visinama otkačen, a onda pomoću raketnih motora podignut u orbitu oko Zemlje. Raketa je projektovana tako da je trebalo da bude otkačena pri brzini lovca od najmanje 725 km/h (450mph). On bi tada trebalo da leti pod uglom od 50° i da bude na visini od najmanje 12.500 metara. Po otkačinjanju, planirano je da se upali prvi od 5 stepena rakete. I prvi i drugi stepen su bili opremljeni raketnim motorima na čvrsto gorivo HOTROC, koji su bili prepravljena verzija bustera koji se koristio na protivpodmorničkim raketnim torpedima SUBROC. Prvi stepen se palio 3 sekunde nakon odkačinjanja od aviona i radio samo 5 sekundi. Dvanaest sekundi nakon toga, palila su se dva HOTROC motora drugog stepena i radila dodatnih 5 sekundi.
Kada rezervoari motora drugog stepena budu presahli, NOTSNIK će se već nalaziti na visini od oko 80 km. Tada će se odvojiti konstrukcija koja je nosila prvi i drugi stepen i uslediće uključivanje trećeg stepena. Opremljen motorom na čvrsto gorivo ABL-X–241, taj stepen će raditi 36 sekundi pre nego što se uključi motor četvrtog stepena na dodatnih 5,7 sekundi. Do tada će raketa ući u vrlo nisku i izuzetno ekkscentričnu transfernu orbitu. Ona će biti korigovana u približno kružnu orbitu petim, i poslednjim, stepenom, koji će koristiti mali, NOTS–ov Kružni raketni motor, prečnika svega 10 santimetra. Ovakva kombinacija raketnih stepenova, uz pomoć avionske platforme, omogućavala je da se jako mali teret od samo 1 kg [3] podigne na visinu od oko 2.250 km. Pričalo se da bi taj teret trebalo da bude mala infracrvena kamera, projektovana da snima tlo ili prikuplja meteorološke podatke i šalje ih na Zemlju. Pošto je teret potencijalno mogao da se koristi i u vojne svrhe, čitav projekat je klasifikovan u stroge vojne tajne, i kao takav je ostao nepoznat za javnost decenijama.
NOTSNIK je razvijen na prikazani način najviše zbog upotrebe mnogo pouzdanijih motora na čvrsto gorivo u odnosu na komplikovane motore na tečna goriva koje su pokretali druge rakete. Takođe, NOTSNIK nije zahtevao složenu elektroniku za praćenje, čime je umnogome pojednostavljen čitav projekat. Letilica je imala velika stabilizatorska krilca kojima se održavala na trajektoriji i nije bilo potrebe za postizanjem nekog određeneog nagiba putanje. Nepostojanje tečnog goriva i kontrolnih sistema rezultiralo je time da lansirana letilica nije imala nikakve pokretne delove. Uprkos te upadljive jednostavnosti, NOTSNIK je zbog jeftinih ugrađenih komponenti patio od mnogih slabosti. Prvi pokušaji da se letilica isproba bila su dva probna test–lansiranja prvog i drugog stepena na zemlji. Izvedeni u julu 1958. probe su omanule jer su neposredno nakon startovanja obe letilice eksplodirale. Sledećeg meseca su pokušana još dva lansiranja, ali su i ona završena debaklom jer su se 4 sekunde nakon lansiranja dogodili fatalni kvarovi u konstrukciji krilaca. Uprkos toj seriji malera, prvi pokušaj lansiranja sa aviona "Skyray" izveden je 25. jula. Drugi pokušaj je bio dve nedelje kasnije, a četiri sledeća krajem avgusta. Lansiranja su izvođena iznad Tihog okeana, u blizini mornaričke vojne baze Point Mugu.
Od šest tadašnjih pokušaja orbitnih lansiranja, četiri su propala skoro momentalno. U sva četiri, ili je letilica NOTSNIK eksplodirala neposredno nakon lansiranja ili je prvi stepen odbijao da se uključi, pa je raketa padala u okean. Međutim, sudbine prvog lansiranja sa aviona 25. jula, i trećeg od 22. avgusta nikada nisu do kraja rasvetljena. Oba ta lansiranja su se desila toliko brzo da su munjevito nestala iz vidokruga pilotima koji su ih lansirali ili bili u pratnji. Mada je makar jedan od njih mogao da dosegne orbitu i postane prvi američki satelit, radio komunikacija je bila izgubljena i potvrda uspeha satelita nije mogma da bude potvrđena. Jedina moguća potvrda uspešnosti mogla bi da bude izjava tehničara sa prateće stanice Christchurch na Novom Zelandu, koji su prijavili da su primili nekakve slabe signale tokom lansiranja 22. avgusta, u vreme kada je mogla da se očekuje prva i treća orbita. Međutim, svi su izgledi da se radilo o signalima koji su dolazili od drugih izvora. Danas većina učesnika u projektu sumnja da su NOTSNIK sateliti ikada dospeli u orbitu. Slabi rezultati su doveli do otkazivanja daljih NOTSNIK lansiranja, ali je par godina kasnije program dobio drugu šansu. Ovog puta, zvanični naziv je bio "Project Caleb", mada su ga svi nazivali NOTSNIK II. Novi pokušaj je bio poboljšana verzija "Projekta Pilot", a letilica je imala zvaničnu oznaku NOTS–EV–2. Ta raketa je imala za cilj da obezbedi brze manevre satelita na orbiti, koji su trebali da opslužuju špijunske misije. Slično kao originalni NODSNIK, "Projekat Kejleb" je bio predviđen da bude lansiran sa aviona uz pomoć stepenova na čvrsto gorivo. Problemi sa HOTROC busterima koji su mučili NOTSNIK izbegnuti su kod NOTS–EV–2 upotrebom motora NOTS–500 kod prvog stepena, ABL X–248 kod drugog stepena, NOTS–100A kod trećeg, i kružnog NOTS raketnog motora za četvrti stepen.
Prvi NOTS–EV–2 je poleteo 28. jula 1960. kada je lansiran sa F4D–1 koji je bio korišćen i u prvobitnom programu NOTSNIK. Probni let u kome je korišćen samo jedan stepen rakete bio je u potpunosti uspešan. Drugi pokušaj lansiranja sa dva stepena izveden je u oktobru, ali drugi stepen je odbio da se uključi i lansiranje je propalo. Uproks obećavajućim potencijalima, dalji razvoj orbitne verzije "Kejleb" rakete je stopiran, jer se Mornarica plašila da bi mogla da izgubi svoj budući satelit. Baš kao neka mačka sa devet života, čitav projekat je dočekao još jednu šansu i nastavio da živi kao saunding raketa [4] pod imenom "Hi–Hoe". Testiranja ove poslednje verzije raketa otpočelo je oktobra 1961. godine, kada je izvršeno prvo od tri predviđena lansiranja ove dvostepene rakete. Pošto je bila preglomazna za "Skyray" avione, raketa je bila okačena za lovac–bombarder boljih karakteristika, F–4 "Phantom II". Obe početne probe su završene promašajem, jer drugi stepeni nikako nisu hteli da se uključe, ali je treće lansitanje, izvedeno 26. jula 1962. bilo uspešno i odnelo raketu na visinu od 1.165 km.
U to vreme je napravljena još jedna verzija NOTSNIK rakete, ali je iskorišćena kao protivsatelitsko (ASAT) oružje. Poznate kao "Satellite Interceptor Program" (SIP), dve NOTS–EV–2 letilice su adaptirane i testirane kao takve na zemlji. Probe su izvedene u oktobru 1961. i maju 1962. godine na ostrvu San Nicolas kraj kalifornijske obale i navodno su bile uspešne, mada se o svemu tome jako malo zna.
Mada je dalje testiranje raketa NOTSNIK serije završeno sredinom šezdesetih godina prošlog veka, interesovanje za ovaj pionirski koncept jedinstvene rakete je nedavno reaktivirano. Verovatno najambicioznije interesovanje za NOTSNIK tehnologiju je ono Nasino, vezano za projekat leta na Mars i vraćanje uzoraka stena na Zemlju radi analiza. Takva misija, planirana za početak sledeće decenije, zahtevaće relativno jednostavnu, pouzdanu, i laganu raketu koja bi bila odneta na Mars. Onda bi jedan rover, koji bi već bio tamo, sakupio uzorke, ubacio ih u jedan buster, koji bi odleteo u Marsovu orbitu i tamo se spojio sa svemirskim brodom. Korisni teret bi zatim bio prebačen u letilicu koja bi se vratila na naš planetu. Atraktivnost bustera NOTSNIK leži u tome što nema pokretnih delova, pouzdanosti i mogućnosti dugoročnog skladištenja motora sa čvrstim gorivom, i redukovanoj potrebi za teškim i složenim kontrolnim sistemima. Mada su potrebne mnoge promene u NOTSDIK sistemima da bi se obezbedili uslovi za randevu u kosmosu sa drugim letilicama, mnogi propulzivni i stabilizacioni sistemi razvijeni tokom projekata "Pilot" i "Kejleb" moći će da se koriste i u misijama vraćanja uzoraka sa Marsa. U slučaju da se planeri Nase odluče da razviju navedeni koncept, možda ćemo prisustvovati ponovnim lansiranjima NOTSNIk raketa, ali ovog puta ne kao oružja hladnoratovske paranoje, već kao vrednog instrumenta naučnog istraživanja.
(07.07.2007.)
|
|
