Život

Frimen Dajson
- kratka biografija radoznalog čoveka

Nakon odlaska ser Freda Hojla prošle godine, može se argumentovano tvrditi da fizika i kosmologija imaju još samo jednu pravu živu legendu – Frimena Dajsona. I tu se sličnost ne završava. Kao i Hojl, i Dajson je, pored dečje radoznalosti bukvalno kosmičkih razmera, čitavog života demonstrirao još jednu osobinu koja se, nažalost, u naučnom svetu ceni podjednako malo kao i u drugim sferama ljudske delatnosti: netrpeljivost prema ljudskoj gluposti, predrasudama, dogmi i birokratskom načinu mišljenja. Kao i Hojla, i Dajsona je to po svemu sudeći koštalo Nobelove nagrade, premda su obojica dali ključne doprinose postignućima koja su nagrađena (u Hojlovom slučaju teorija nukleosinteze, u Dajsonovom kvantna elektrodinamika).

Dajson je rođen 1923. godine u Krautornu (Crowthorne) u Engleskoj. Još kao tinejdžer pokazivao je izuzetnu sklonost ka matematici, ali njegove studije na Kembridžu bile su prekinute zbog izbijanja II svetskog rata i mobilizacije. 1943. godine bio je upućen, kao i mnogi drugi britanski naučnici i budući naučnici, u istraživačku sekciju Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF). Diplomirao je na Kembridžu odmah posle završetka rata, 1945. godine.

Dve godine kasnije, dobio je stipendiju Komonvelta da studira fiziku u Sjedinjenim Američkim Državama, i proveo je naredne dve godine prvo na univerzitetu Kornel (Cornell) u Itaci, država Njujork, a zatim u slavnom Institutu za moderne studije u Prinstonu, država Nju Džerzi. Mada mu je mentor bio slavni Dž. Robert Openhajmer, Dajson nikada nije završio postdiplomske studije, i verovatno je jedinstveni takav slučaj u savremenoj nauci koji je bio biran u sva najviša akademska zvanja bez magistrature ili doktorata, samo zahvaljujući vrednosti i značaju svojih stvarnih postignuća. Sa manjim prekidima, do današnjeg današnjeg Dajson živi u Prinstonu.

Sa 24 godine, Dajson je dao odlučujući doprinos razvitku kvantne elektrodinamike, zajedno sa Amerikancima Ričardom Fejnmenom i Džulijanom Švingerom, te Japancem Sin-Itiro Tomonagom. Ova teorija, po mnogima najsavršenija postojeća fizička teorija, omogućila je da se objasne sve prirodne pojave vezane za svetlost i naelektrisanja. Između ostalog, kako je lepo prikazano u Fejnmenovoj popularnoj knjižici QED – Neobična teorija materije i svetlosti (koja će se uskoro pojaviti i u srpskom izdanju), ova teorija omogućila je predviđanje veličine magnetnog momenta elektrona sa tačnošću jednakom debljini vlasi kose u odnosu na rastojanje između Njujorka i Los Anđelosa. Fejnmen, Švinger i Tomonaga su za ovo dobili Nobelovu nagradu za fiziku, dok se Dajson, verovatno opet zbog neortodoknog pristupa naučnom svetu i nemanja akademskih titula, morao zadovoljiti opštim priznanjem naučne javnosti. Jedan od najvažnijih pojmova ne samo u kvantnoj elektrodinamici, već i u teoriji polja uopšte se, međutim, naziva “Dajsonov propagator”.

Tokom 1950-tih godina, Dajson je bio jedan od učesnika i organizatora tzv. projekta Orion, koji je radio na projektovanju nuklearnog pogona za let do Marsa. Radni model ove letelice bio je uspešno testiran, ali se zbog različitih tehnoloških i ekoloških razloga odustalo od njenog daljeg razvoja. Kasnije je “Orion” često pominjan u kontekstu traženja mogućih pogona za međuzvezdane letelice budućnosti. Dajson je ostao jedan od najvećih zagovornika istraživanja i kolonizacije svemira, i gotovo da nijedno od njegovih mnogobrojnih i veoma posećenih javnih predavanja ne prođe bez apela ljudima u tom pravcu. Ova tema i mogući tehnološki metodi za premošćivanje neopisivo velikih rastojanja čak i do najbližih zvezda predstavljaju motiv koji se stalno iznova ponavlja u njegovim knjigama.

Ukoliko smo mi još daleko od međuzvezdanog putovanja, kakav je slučaj sa drugima? 1960. godine Dajson je ponovo iznenadio svet snagom svoje intuicije kada je u veoma kratkom (1 strana!) članku u časopisu Science lansirao jednu od centralnih ideja čitave oblasti traganja za vanzemaljskom inteligencijom (SETI) i futurologije, takođe veoma poznatu skoro svim ljubiteljima naučne fantastike. Naime, razmišljajući o problemima sa kojima se suočava civilizacija nešto naprednija od ljudske, Dajson je uočio da se dva najkrupnija problema, naime problem energije za pokretanje tehnoloških kapaciteta[1] i problem prenaseljenosti, mogu rešiti jednim istim postupkom: izgradnjom sistema kolektora, satelita i orbitalnih stanica koje bi primale znatno veći deo Sunčeve energije od onog milionitog dela jednog procenta koji normalno pada na Zemlju. Sa protokom vremena, ovaj sistem bi praktično prekrio čitavu matičnu zvezdu, i spoljni posmatrač bi umesto zvezde video samo snažan izvor infracrvenog zračenja sa pretpostavljenim maksimumom od oko 300 K, i ugaonom veličinom znatno većom od karakteristične zvezdane. Naravno, ovo je ideja Dajsonove sfere, koju su kasnije popularizovali mnogi autori naučne fantastike (Robert Silverberg, David Niven, Bob Shaw, itd.), ali koja se uzima veoma ozbiljno i u SETI krugovima. Nekoliko potraga za takvim infracrvenim izvorima u blizini Sunca je do sada učinjeno, bez rezultata, ali to se i moglo očekivati za tako mali broj ciljanih zvezda. Treba naglasiti da, nasuprot kasnijim razradama, posebno u književnosti, Dajson originalno nije smatrao da bi to trebalo da bude kruta sfera (izgleda da je prvi krutu sferu uveo Robert Silverberg u svom romanu Across a billion years iz 1969. godine), već agregat mnogih malih segmenata (za šta je, uostalom, potreban mnogo manji napor i nivo tehnološkog vladanja nad materijom).

1979. godine Dajson je objavio jedan od svojih najznačajnijih naučnih radova, čiju pravu vrednost će oceniti tek buduće generacije. Opširan članak pod naslovom “Vreme bez kraja: fizika i biologija u otvorenom svemiru” (Time without end: Physics and biology in an open universe, Reviews of Modern Physics, vol. 51, pp. 447-460) udario je temelje novoj astrofizičkoj disciplini, fizičkoj eshatologiji, koja se bavi budućom evolucijom nebeskih tela, kao i svemira u celini. Dajson razmatra buduću istoriju otvorenog (večito-širećeg) kosmosa na gigantskim vremenskim skalama: nakon što nestane i poslednja generacija zvezda, svemir će se sastojati od tela male mase i zvezdanih ugaraka (crnih patuljaka, neutronskih zvezda i crnih jama). Ali ni ovi objekti nisu večiti, posebno ako se ispostavi da je (kao što previđaju mnoge savremene teorije elementarnih čestica) i sam proton, kao osnovna gradivna jedinica materije kakvu poznajemo, nestabilan. U sve hladnije i sve praznijem svemiru, entropija nastavlja da raste i izgleda kao da svaki oblik života i inteligencije mora biti osuđen na nestanak (makar mu na raspolaganju stajalo i ogromno vreme, milijardama puta duže od dosadašnje starosti svemira). Dajson, međutim, ingeniozno predviđa mogućnosti da se korišćenjem radikalnih metoda konzervacije energije i nekakvog stanja neaktivnosti nalik hibernaciji, subjektivno procesiranje informacija, dakle i svest, mogu produžiti u neograničenu budućnost. Bez obzira što su kasniji autori osporavali ovaj Dajsonov optimistički zaključak, ostaje činjenica da je ovaj rad otvorio prostor mnogobrojnim savremenim istraživanjima, koja će se svakako intenzivirati u godinama koje dolaze.

Dajson je autor veoma velikog broja naučnih radova, nekoliko univerzitetskih udžbenika, ali ponajviše mnoštva popularnih knjiga. Neke od njih su Uznemiravanje svemira (Disturbing the Universe, 1979), Oružja i nada (Weapons and Hope, 1984; jedna od najdubljih i najsloženijih knjiga posvećenih problemu svetskog razoružanja), Poreklo života (Origins of Life, 1985), Beskonačan u svim pravcima (Infinite in All Directions, 1988), Zamišljeni svetovi (Imagined Worlds, 1998) i Sunce, genom i Internet (The Sun, the Genome and the Internet, 1999). U njima je izložio svoje uvek originalne i živopisne ideje iz raznih oblasti prirodnih i društvenih nauka, i ako ih je potrebno okarakterisati jednom rečju, ona bi verovatno bila radoznalost. Od fizike i kosmologije, preko biologije do socioloških i teoloških pitanja, Dajson se ne plaši da postavlja suštinska i dramatična pitanja, te da sugeriše ne nužno jedinstvene i “očigledne” odgovore.

Konačno, Dajson je poznat i kao veliki zagovornik dijaloga između nauke i religije. Dobitnik (2000. godine) prestižne Templtonove nagrade za približavanje nauke i religije, Dajson ne krije svoju duboku ličnu religioznost. Sa druge strane, on vidi velike mogućnosti konstruktivnog dijaloga, naročito u oblastima kosmologije i biologije. Kao što je izjavio u svom govoru prilikom dodele ove nagrade: “Nauka je uzbudljiva zbog mnoštva nerazjašnjenih misterija, a religija je uzbudljiva iz potpuno istog razloga. Najveće nerešene zagonetke tiču se našeg postojanja kao svesnih bića u majušnom uglu ogromnog univerzuma.”

---

[1] preciznije, problem potrebe za energijom niske entropije, koja bi se pretvorila u toplotu kroz vršenje nekog korisnog rada, recimo za pogon mašina ili procesiranje informacija.

vrh