(nastavak)
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |

Radioveze preko jonizovanih oblaka u višim slojevima jonosfere

Celovito objašnjenje za nastanak jonizovanih oblaka u višim slojevima jonosfere nema, prema tome njihovo predviđanje je krajnje nepouzdano. Javljaju se sporadično u trajanju od nekoliko minuta pa sve do nekoliko sati. Redovito se može konstatovati i pokret jonizovanog oblaka u prostoru na osnovu ostvarenih radioveza, pokret je po azimutu, ali i po elevaciji antene spor, ali redovito prisutan. Efekti doplerovaog pomaka ili obrtanja polarizacije, ukoliko se javljaju, su veoma mali i pretstavljaju predmet budućih istraživanja. U ovu grupu spadaju radioveze preko sporadičnog E sloja (Es), preko F sloja (transekvatorijalne veze - TEP), preko iregularnosti magnetnog polja Zemlje (FAI), preko aurore (AU) i preko Jonodfere (IONO) ili kombinacijom ovih činilaca ukoliko se javljaju istovremeno, što je ređi slučaj (napr. AUEs).

Ovde možemo pričati o raznim teorijama i pretpostavkama pojave jonizovanih oblaka. Skoro po pravilu se svi slažu u tome da između mnogih faktora, čije istovremeno dejstvo i proporcije su sporne, evidentan je uticaj jedne vrste meteora i Sunčeve aktivnosti kao i doba dana. Grubo rečeno najbliže su istini objašnjenja koja određene meteore klasifikuju na poreklo od kometa i poreklo od planetoida. U stvarnosti i ta podela ne stoji u potpunosti jer se grudve zaledjenog gasa na svom više milenijumskom lutanju kroz svemir, „zaprljaju” malom količinom prašine, a i na komadiće kamenja se nahvata zaleđeni gas u obliku većeg ili manjeg sloja leda. Takvi objekti zahvaćeni Zemljinom gravitacijom poniraju u sve dublje slojeve Zemljinog omotača. Najpre će zaleđeni gas menjati svoje agregatno stanje od leda ka gasu, pri tome će se razasuti i ostaviti trag iza „matičnog kamenja iz svemira,” u gornje slojeve atmosfere. Slično objašnjenje prethodnom daju drugi autori, s tim da se matično kamenje pretstavlja kao porozan u čije pore je zahvaćen zaleđen gas, usled trenja u gornje retke slojeve vazdušnog omotača, kamen se zagreje pa iz svojih pora ispušta gas koji ostaje razasut po putanji poniranja. Ovaj gas se „ukrupnjuje” u veći oblak verovatno uzrokom gravitacionog privlačenja. Ovako nastali oblak još nije u stanju da odbija i „vodi” radiotalase. Dejstvom Sunčevog zračenja nastaje jonizacija samog oblaka tako da se ovaj oblak može i „dopuniti” produktima Sunčevog vetra (protonima), što opet zavisi od doba Sunčeve aktivnosti. Nastanak jonizovanog oblaka ima i svoju drugu prirodu kod aurore gde je skoro isključivo prouzrokovan protonima sa Sunca koji poniraju najčešće blizu polova ka Zemlji. Mada ređe, ova pojava se dešava i na srednjim geografskim širinama i to obično posle jakih Sunčevih erupcija.

I u okolini određenih tačaka iznad Zemlje na visinama od oko 60 km se formiraju jonizovani oblaci gasa usled iregularnosti Zemljinog magnetnog polja. Ove pojave se primećuju obično pre i posle pojave jonizovanih oblaka na većim visinama jonosfere kao sekundarne pojave i traju obilno nekoliko časova. Na velikim visinama jonosfere 300-600 km pa i više, oko prolećne i jesenje ravnodnevnice se javljaju takođe jonizovani oblaci prouzrokujući mogućnost transekvatorijalnih veza na UKT području. Povezanost ovih pojava sa pojavom zodiačke svetlosti i astronomskim pojavama je i dalje predmet istraživanja.

 < | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | >
Zaključak

(novembar 2004.)

vrh