|
Druga priča Sada ćemo preći na jedno pitanje koje je važno za sam život na našoj planeti. Može li Sunce eksplodirati kao supernova I ili II tipa. Prema svim proračunima Sunce nema dovoljnu masu za bilo koju varijantu, već će svoj životni ciklus sigurno završiti kao beli patuljak. Eksplozije supernova kao što smo rekli ranije je retka pojava u svemiru. Međutim svemir postoji vrlo, vrlo dugo tako da je u evoluciji Zemlje sigurno dolazilo do bližih ili daljih eksplozija supernove. Šta će se dogoditi sa Zemljom ako na rastojanju od samo desetak parseka eksplodira supernova. To je rastojanje na kome se nalaze nama najbliže zvezde. Bez obzira što je ovo hipotetička predpostavka moramo sasvim ozbiljno uzeti kao činjenicu da je u istoriji naše Zemlje, koja traje 5 milijardi godina, bilo više takvih eksplozija. Prema nekim proračunima takvih eksplozija na rastojanju od samo par desetina parseka bilo je svakih 750 miliona godina. Pošto se Sunčev sistem nalazi u spiralnom kraku Galaksije gde su te eksplozije najčešće ovi proračini imaju sasvim ozbiljnu podlogu. Šta se pri tom događalo ili šta će se dogoditi ako se to desi? U prvom trenutku na nebu bi se pojavila vrlo sjajna zvezda koja bi se videla i danju. Njena svetlost bi noću nadvladala Mesec a mi bismo imali noć sličnu polarnoj noći. Ta zvezda bi jako osvetljavala noćni pejzaž naše planete. Osim vidljive svetlosti ta supernova bi imala i ogromno ultaljubičasto zračenje koje bi bilo deset puta veće od sunčevog zračenja u tom spektru. To bi izazvalo veliku jonizaciju gornjih slojeva naše atmosfere. Na sreću naša atmosfera a naročito ozon (ako ga do tada bude jer se sve više smanjuje) skoro bi u potpunosti apsorbovali ultaljubičasto zračenje koje je pogubno za sva živa bića. Takva zvezda bi stajala na nebu nekoliko meseci a onda bi se polako gasila. Oko zvezde obrazovala bi se maglina koja bi, šireći se brzinom od nekoliko hiljada kilometar u sekundi, kroz nekoliko godina prekrila dobar deo našeg neba. Naše noćno nebo bi sijalo u raznim spektrima boja koje su karakteristične za takve magline. I taj sjaj bi vrlo brzo slabio tako da uskoro ne bi mogli običnim posmatranjem videti ništa više. Za taj vremenski period to bi bilo sve. Međutim za sledeće generacije kroz nekoliko hiljada godina, živim bićima tek predstoji problem. Maglina nastala od ekspolozije se velikom brzinom širi ali vremenom brzina širenja opada zbog kočenja međuzvezdane sredine. Posle desetak hiljada godina, kada se skoro potpuno zaboravi na supernovu koja je eksplodirala, maglina dolazi do našeg sistema. Ceo Sunčev sistem sa našom planetom počinje da uranja u već sada vrlo retku maglinu. U optičkom delu nećemo moži zapaziti ništa novo. Ukoliko stotinama godina budemo pratili i beležili jačinu rendgenskog zračenja videćemo da se ono polako ali stalno povećava. Zemlja će stotinama godina "tonuti" u maglinu. Vreme koje će biti potrebno da naš Sunčev sistem ponovo izađe iz te magline je vrlo veliko: može biti desetine hiljada godina. Šta će se tada desiti sa živim bićima na Zemlji?! Pri uranjanju Zemlje u maglinu, kosmičko (primarno) zračenje će se povećati nekoliko desetina puta. Sličan primer smo imali kada je pre petnaestak dana Zemlja bila izložena neuobičajeno pojačanom zračenju sa Sunca. Na našu sreću to je bilo kratkotrajno i relativno slabo zračenje koje nije ostavilo nikakve posledice po živa bića na Zemlji. Međutim u ovom drugom slučaju dužina trajanja i jačina zračenja je neuporedivo veće. Kao što sam napomenuo to bi trajalo hiljadu godina. Dakle u dugom intervalu Zemlja bi bila izložena uticaju visokoenergetskih čestica koje bi nas u potpunosti okruživale. Na svakom mestu Zemljine površine bilo bi zabeleženo višestruko povećanje zračenja. I pored toga to ne bi izazvalo potpuno izumiranje živih bića Pomalo me podseća na življenje posle atomskog rata. Celokupna površina planete je pod uticajem vrlo jake radijacije koja je desetinu puta jača od ove današnje. Usled radijacije nastale bi veće ili manje mutacije na svim živim organizmima. Naročito bi bili ugroženi vrlo složeni živi organizmi. Kod jednoćelijskih i drugih primitivnih oblika, zračenje ima vrlo slabo dejstvo ili čak može postaći njihov razvitak. Pojedini astronomi već poznato izumiranje dinosaurusa pravdaju vrlo blizom eksplozijom supernove na rastojanju od 5 do 10 parseka. To je samo još jedna od mnogih predpostavki za ovu najveću misteriju naše istorije. Jedna smela ideja govori da osim teških metala, eksplozije supernova mogu prouzrokovati ne samo uništenje nego i nastanak života u svemiru. O tome bi više mogao reći neko ko se bavi palentologijom ili biologijom pošto ta oblast prevazilazi moja znanja. Na kraju da vas umirim: prema svim osmatranjima nema ni traga o mogućoj eksploziji supernove koja bi ugrozila Zemlju. O nekoj vrlo dalekoj budućnosti ne mogu vam ništa "garantovati"...:) Međutim postoji jedno vrlo prosto pitanje: šta ako se mi već sada nalazimo u vrlo velikoj maglini i sa vrlo visokom radijacijom. Napominjem da mi o ovom trenutku ničim ne možemo registrovati da li jesmo ili nismo pod uticajem bilo kakave magline. To znači da je možda nivo radijacije već sada na Zemlji vrlo velik. Pošto nemamo merilo vrednosti male i visoke radijacije sve je moguće. Pošto nemamo mogućnost poređenja sa nekom drugom vrednošću sve opcije ostaju otvorene. Možda je pre hiljadu godina Zemlja polako uplovila u neku nevidljivu maglinu ostatak ko zna koje supernove! Pošto svako živo biće osim sposobnosti razmnožavanja mora imati i sistem prilagođavanja, verovatno se većina života polako adaptirala ovakvim uslovima na Zemlji. Možda smo mi vrsta koja je uspešno prilagođena radijaciji tokom hiljade i hiljade godina njenog uticaja... Kao i u svakoj oblasti sve veće znanje samo otvara nova polja neznanja na koje ćemo večno tražiti nove i nove odgovore... (novembar 2003.)
|
