Rezultati eksperimenata u superakceleratoru, u Nacionalnoj
laboratoriji Brkhejven, proglašeni su od strane Američkog fizičkog
instituta za najvažniji dogadjaj u fizici 2005. godine. Medjutim,
neki posmatrači ukazuju na moguće rizike takvih eksperimenata, uoči
skorašnjeg otvaranja novog razbijača čestica, u Evropi, iduće
godine.
Gledan odozgo, akcelerator Nacionalne laboratorije Brukhejven, u
državi Njujork, izgleda kao kružna atletska staza - što u neku ruku
i jeste. Dve kružne cevi, u tunelu dugačkom skoro 4 kilometra, služe
za ubrzavanje jezgra atoma zlata do brzine bliske brzini svetlosti.
Na mestu ukrštanja dve cevi jezgra se sudaraju oslobadjajući u
deliću sekunde ogromnu energiju i egzotične čestice - kvarkove i
gluone. Piter Stajnberg je fizičar u laboratoriji Brukhejven:
”Prema Ajnštajnovoj jednačini E jednako em-ce na kvadrat,
energija može da se pretvara u masu i obratno. Mi ovde pretvaramo
kinetičku energiju ubrzanih jezgara u mnoge razne čestice.“
Četiri detektora postavljena na mestu sudara opremljena su
takozvanim vremenskim komorama, koje beleže sudar i njegove
posledice. Prošle godine, naučnici u Brukhejvenu izazvali su
senzaciju otkrićem da plazma od kvarkova i gluona nije gas, kako se
mislilo, već vrlo gusta tečnost.
”Većina naučnika veruje da je svemir, nekoliko mikrosekundi posle
Velikog praska, bio u stanju plazme sastavljene od kvarkova i gluona.
Eksperimentima koje sprovodimo u ovoj laboratoriji saznajemo više o
tome kako je svemir izgledao neposredno posle Velikog praska.“
Na eksperimentima rade naučnici iz više od deset zemalja, a
rezultati su dostupni javnosti. Ali, da li je bezbedno stvarati
uslove kakvi su vladali u trenutku nastanka svemira? Pre otvaranja
akceleratora, 2000. godine, nekoliko uglednih fizičara upozorilo je
na mogućnost da eksperimenti pokrenu lančanu reakciju koja bi mogla
da se otme kontroli. Federalni sudija i publicista Ričard Pozner
pisao je o tome u svojoj knjizi ”Katastrofa: Rizik i reakcija.“
”U deliću sekunde ta nepoznata materija mogla bi da se proširi i
zahvati čitavu Zemlju. Zbog velike gustine
te materije, Zemlja bi se svela na prečnik
od sto metara. A onda bi eksplodirala.“
Da bi procenio moguć rizik, Brukhejven je osnovao komisiju od
najistaknutijih fizičara, koji su zaključili da opasnost od lančane
reakcije nije veća od jedan prema 50 miliona, a možda je čak i
nemoguća. Takodje su odbacili mogućnost nesreće kosmičkih razmera.
Ipak, neki posmatrači kažu da to znači stavljanje čitave planete na
kocku, ma koliko mala bila šansa da se dogodi nešto nepredvidivo.
”Ovo istraživanje podstiču vrlo apstraktni naučni interesi, što
ne deluje kao mnogo pametan ulog. Zašto onda uopšte preuzimati čak i
tako mali rizik?“
”Ako bismo tako razmišljali, ako bismo seli za sto i upitali se
da li da stavimo na kocku čitavu planetu kako bismo saznali nešto
potencijalno korisno po čovečanstvo, verovatno bismo rekli ”ne.“ Ali
u stvarnosti niko od nas ne veruje da radimo nešto opasno.“
U stvari, kaže Piter Stajnberg, svi dosadašnji eksperimenti u
akceleratoru pokazuju da je rizik još manji nego što se mislilo.
”Što više saznajemo, stručnjaci su sve manje zabrinuti, pa to
treba da važi i za vas. U stvari, o tome pričaju samo ljudi koji
nisu stručnjaci.“
Uprkos tome, Ričard Pozner i drugi kritičari kažu da bi u proces
odlučivanja o takvim eksperimentima trebalo uključiti i stručnjake
za analizu rizika, kao i javnost, posebno zbog toga što bi Evropska
organizacija za nuklearna istraživanja, u Ženevi, iduće godine
trebalo da dovrši svoj akcelerator, 30 puta snažniji od onog u
Brukhejvenu, koji bi trebalo da pruži još šira saznanja o osnovnim
delićima materije.
Sashastar
|
